Dominik Deman je podelio sa nama svoje viđenje još jednog Noćnog maratona u Novom Sadu, ovaj put specifičnog po tome da je to bila jedna od prvih trka nakon Vanrednog stanja.

 Gde ima trčanja ima i života je možda malo drugačije formulisana izreka život teče dalje. Ova sportsko-rekreativna rekao bih čak i muzička manifestacija je započela svoju drugu deceniju održavanja. ARK Fruška gora se pokazao ponovo kao dobar domaćin. Ni ovaj „opaki“ korona virus, po mom mišljenju veštački napravljen u nekoj svetskoj ko zna kojoj zavereničkoj laboratoriji, radi meni, a verujem i većini ljudi za sada još nedovoljno jasnih ciljeva svetske zakulise, nije ove godine uspeo da odloži nama dragu trku. Jeste bilo manje učesnika, a gostiju iz inostranstva skoro da nije bilo. Ovaj maraton je bar meni gotovo uvek težak i ako stazu i trasu  trke jako dobro poznajem. Težak je pre svega zbog vremenskih uslova krajem juna, najčešće visoke temperature i vlažnosti vazduha bez obzira što su trke u večernjim satima. Druga stvar je da se većina maratona održava u prepodnevnim satima, pa mi je i organizam navikao i većinu svojih treninga dužine tokom godine sam radio ujutro odnosno pre podne. Nakon prošlogodišnjeg noćnog sam rekao da više neću trčati ovaj maraton, ali budući da su zbog ove kako je zovu pandemije odloženi i maraton u Jagodini i maraton u Pragu za koje sam se prijavio i uplatio startninu odlučio sam da se ipak pojavim na noćnom po sedmi put (tri puta sam odustajao), pa kako bude neka bude. Odluku sam doneo krajem maja i u glavi počeo da pravim plan treninga do trke, ali se nisam odmah prijavio strepeći da i ovu trku ne zabrane, to jest odlože. Ipak provukosmo se nekako, možda malo  i na račun parlamentarnih izbora u Srbiji koji su održani vikend pre.

     Neću priču nastaviti možda onim očekivanim da sam zbog vanrednog stanja skoro dva meseca slabije trenirao, jer smatram da nije tako, odnosno da sam i tada solidno trenirao i pronašao neke nove terene za treniranje na brežuljcima između Petrovaradina, Bukovca i Sremskih Karlovaca, u okolini Vezirca, Zanoša, Alibegovca. Nekoliko puta sam za vreme onih totalno karantinskih  dana samo trčao stepenicama po zgradi u Petrovaradinu kod mojih, gde sam malo zeznuo i stopalo, ali za oko dve sedmice je i to prošlo. Samo u tom periodu a to je bio vikend kada je bio Vaskrs po julijanskom kalendaru dva dana nisam trčao po zgradi nego radio vežbe u stanu. Ipak sam se usporio pokušavajući da promenim tehniku trčanja, da gazim više na prstima ili prednjim delom stopala, dok sam do sada više to činio zadnjim delom stopala. Dva razloga su me na to navela: trener Tomislav Ašković kod koga sam bio na kraćim letnjim i još kraćim zismkim pripremama i  povremeni  bol u levoj peti i delu fascije posle nekoliko kilometara trčanja. Ipak i dalje sam brži kada gazim celim stopalom, a još više zadnjim delom. Uglavnom kraće  i nebrzinske treninge radim finijom tehnikom, a teže treninge na stari način ili kombinujem. Bilo kako bilo akcenat u ovim pripremama za noćni maraton je bio na tri sedmice od 1-21.juna za koje sam zacrtao da svake pretrčim preko 100km i da što više treninga radim kasno popodne ili uveče, takođe tri junske dužine moraju biti u subotu predveče, a one su iznosile oko35, 39 i poslednju subotu pred maraton 20km malo bržim tempom. Utorkom i četvrtkom sam radio po dva treninga. Poslednjih pet dana pred trku sam lagano trenirao oko 6-7 km dnevno.

    Došla je subota noćnog maratona, dan sam provodio u roditeljskom domu u Petrovaradinu stigao sam dan pre iz Subotice.  Startni paket sam podigao veče pre u izviđačkom domu u Dunavskom parku gde ARK Fruška gora ima svoje prostorije. Bila je to lepa šetnja do tamo i nazad. Subotnji dan je bio veoma topao. Doručkao sam malo voća i proteinsku čokoladicu. Prošetao sam oko jednu milju i usput kupio jedan hidroaktiv koji sam lagano pio dok sam čitao na terasi. Za ručak mi je uz pileću supu mama srpemila i mini pasta partu. Posle ručka sam malo odremao i polako počeo da se pripremam za trku. Oko 18h sam napustio stan i krenuo ka Đačkom igralištu na limanu kod fakulteta gde je bilo centralno mesto manifestacije. Usput sam kupio još jednu akvavivu crvenu pomorandžu da se još malo podkrepim elektrolitima i seo sam u Makijato preko puta Poljoprivrednog faksa da popijem produženi espreso bez mleka koji sam kombinovao sa čokoladicom od kafe da mi da još malo energije. Prošlo je 19h, nastavio sam ka šatorima za presvlačenje. Prolazio sam pored Filozofskog fakulteta, mog bivšeg fakulteta i sa radošću, ali i čežnjom sam gledao čitaonicu centralne biblioteke u kojoj sam ponekada provodio i više sati kao student. Večeras je potrebno da pored ove meni drage ustanove protrčim 12 puta, 6 puta u jednom smeru, 6 puta u suprotnom ako želim da maraton završim. Znao sam da neće biti lako. Kraj kola na parkingu sam najpre sreo maratonca veterana Nedeljka Todorovića koji se presvlačio, a u šatoru za presvlačenje sreo sam Miljurka Đurkovića poznatog maratonca rekreativca iz Blaca i malo sa njim popričao presvlačeći se u opremu. Predadoh stvari u garderobu, obavio sam toalet i krenuo lagano da se zagrevam, bližilo se 20h i start. Usput sam sreo dosta mojih Subotičana. Manifestaciju je predvodio poznati novosadski muzičar i limanac Limen. Nakon odrađenih priprema u junu postavio sam sebi neke ciljeve pred trku. Kao prvo nadao sam se da neću odustati, zatim pokušaću da završim makar i prohodao, a da bude ispod četiri sata u najgorem slučaju. Malo viši zahtev na sledećem nivou koji sam sebi postavio jeda ne prohodam i da ne probijem limit od 3h:45 min. Sledeće je bilo da  ni jedan kilometar tokom trke nemam peis iznad 6 minuta po kilometru, dakle samo brže od toga. Najviši cilj, koji bi u ovoj trci bio koliko-toliko realan za mene bio je da isrtrčim maraton 3h:30minutu, jer svestan sam bio da pri ovim uslovima i u sadašnjoj situaciji bolje sigurno ne mogu. (Samo ovu najvišu stepenicu i cilj nisam ostvario te večeri).

     Konačno start. Trkači su dosta poslušno stajali razmaknuto, jer kao što je Limen uoči trke rekao: „Medalja ima dovoljno, nemojte odjednom navaliti, jer bolje da na kraju dobijem medalju nego koronu!“ Kao i prošlih godina bilo je tri trke. U 20h bio je start minimaratona oko 7km-jedan krug i „kraljevske trke“ kako je nekada zovu odnosno maratona, trke na 42195m (42,2km), dok je start polumaratona bio sa istog mesta u 22h. Krenuo sam pomalo oprezno, ali dovoljno brzo, gazeći u mojim „njubalans“ patikama za koje sam se opredelio na prednjem delu stopala prva 3,5 km ili pola kruga da bih malo sačuvao levu petu. Nastojao sam da gazim mekano i opušteno mašem rukama. Pratio sam lako garmin, bio je još dan. Prvi kilometar 4:37/km, videh da je prebrzo pa sam se prvu dekadu ustalio na oko 4:45/km. Krug od 7,03 km sa atletske staze đačkog igrališta ide pored rukometnog, odbojkaškog i košarkaškog terena ka asfaltiranom izlazu, lagano se uspinje i vijuga pored dvorišta PMF da bi izbio na ulicu dr Zorana Đinđića i pored glavnog ulaza Filozofskog fakulteta i sa bočne strane Poljoprivrednog skreće na trotoar i biciklističku stazu pored „malog limanskog parka“ na krivini blizu Dunava. Nakon tačno 1km uključujemo se na prelepi kej,skrećemo na biciklističku stazu desno i nastavljamo uz šetalište Sunčanim kejom  pored štranda ispod mosta Slobode sve do domova na Limanu III, uz  limanski Dunavac do kraja biciklističke staze oko 2,5km, gde presečemo šetalište na kome su stolovi prve okrepne stanice. Ovde prelazimo na suprotnu stranu šetališta na tartan kojim nastavljamo nazad do pomenutog parka oko 2,5 kilometra, pa ponovo, sada levo na trotoar i u ulicu gde je Filozofski fakultet. Tu je trasa malo zanimljivija, jer nakon Filozofskog skrećemo desno gde je postavljeno ozvučenje, trčimo širokim trgom ispred glavnog ulaza PMF-a, a zatim levo pored ulaza u malu menzu na drugu glavnu kapiju spuštamo se na Đačko igrališe gde se na početku atletske staze nalazi  druga okrepna stanica. Krug završavao na daljoj strani Đačkog iza gola pored startne kapije od koje smo i krenuli.

      Krenuo je lagano i drugi krug, gužve više nije bilo jer trasa minimaratona je završena, opuštenije je trčanje. U trećem krugu već je brzina počela da mi popušta, ali se držala ispod 5min/km. Kraj trećeg kruga i polumaraton je odrađen za 1:42-solidno, sada sledi ono teže.  Noge su sve umornije, a telo je uz tečnost izgubilo i dosta minerala. Moja  taktika je bila na svakoj okrepnoj stanici po mogućnosti bez zaustavljanja uzeti pomalo tečnosti, a u drugom delu povećati dozu, što sam manje-više i uspeo, a da se ne zagrcnem. Psihološka kriza u vidu bezvoljnosti i otežanosti usled gubitka brzine usledila je pri kraju četvrtog kruga oko 28 kilometara. Ipak kada je započeo peti krug i kada sam došao do 30km, a tempo je varirao od 5:10-5:20/km sve više sam razmišljao kao da se nalazim na običnom prosečnom treningu radnim danom od 10-12km, a tešila me je i misao da mogu sebi dozvoliti da hodam u poslednjem krugu. Noć je već uveliko pala, sparine je nestalo i pored toga što je bilo toplo osetio se blagi povetarac. Prolazeći pored štranda pomalo je smetala gomila šetača, nekada i dece sa biciklovima i trotinetima. Do mene je dopirala raznorazna muzika iz obližnjih kafića od ex Yu balada do dizelaških cajki, negde se dimilo sa roštilja, a miris mekika je takođe bio jak. Volonteri su pokraj izlaza i ulaza na štrand nastojali da nam omoguće da normalno trčimo i molili ljubazno ljude da pričekaju nekoliko sekundi da prođe neki trkač. Uvek bude i po neki zanimljivi komentar, naprimer izlažeći sa štranda oko 23h jedna žena reče: „Vidi, ovi još trče, kada će već da završe, pa dokle to traje“? Ili neko prilazi i pita volontera: „Šta se to ovde večeras dešava, jer to neka trka“? Najviše me je stondirao ipak jedan klinac koji reče: „Mama zašto ovi ljudi tako sporo trče“? Pomislih, au baš me je ubio u pojam, bližio mi se negde polumaraton, zar je moguće baš da sam tako spor? Posle sam još malo razmišljao možda klinja gleda sprint ili je gledao nekada trkačku elitu u Berlinu, Njujorku, Tokiju, pa video kako crnci uz nešto Japanaca i belaca „peglaju“. Ipak i u četvrtom krugu sam još obišao po kojeg rekreativnog džogera na tartanu. Najsporiji kilometar je bio čini mi se 34-35 predposlednja okrepa negde 5:47/km. Završen peti krug, pogledao sam na semafor koji je pokazivao 2h:55min, započeo je šesti poslednji najteži krug. Gotovo da sam znao da ako dođem do okrepe na polovini kruga ne hodajući , da ću i do kraja maratona izvući sve vreme trčeći. Tako je i bilo, savladana je i ta poslednja kriza. Prošao je 40-ti kilometar kada sam iz mraka iza leđa čuo meni poznati glas: „Hajde idemo“! Bila je to Jamanta u furioznom finišu koja je samo prošišala. Malo sam i ja ubrzao, razmišljao sam čak o nekoj „očajničkoj promeni“, ali sam se krajičkom svesti ipak malo sabrao u glavi, shvatio da niti sam blizu ličnog, a većinu ciljeva za ovu trku sam skoro već ostvario, da ne rizikujem da prospem sve, odnosno, budući da sam osećao malo nestabilnosti u nogama, neki put  bi se zaneo ka bankini, a pomalo je nadolazila i mučnina što me često prati na maratonu u poslednjim kilometrima, rekoh sebi dobro je i ovako. Na izmaku je 42 kilometar, skretanje između Filozofskog i PMF-a, sa zvučnika trešti Iron Maiden u 4 srednje moja omiljena grupa i njihov hit „Run to the hills“ sa čuvenog albuma „The number of the beast“. To mi daje poslednju dozu adrenalina, ubrzavam , krećem da finiširam nešto manje furiozno nego Jamanta, dolazi glavna kapija, ulaz na stadion, blješte svetla reflektora, mašem prstom požrtvovanim ljudima kraj stola sa okrepom da se pomere da neću okrepu, jer startana kapija je na manje od onih 195metara koji se na maratonu čine ponekada dugačkim kao večnost, krajičkom svesti mislim na pivo u torbi u garderobi ,pšenično francusko Blanc 1664 koje je verovatno već prokuvalo u šatoru. Utrčavam u cilj vidim da je 3h:32min. i nešto, to nešto je posle bilo još 37 sekundi. I ako priželjkujem da mi ruke neke mlade lepojke okače medalju oko  oznojanog vrata i da me zagrle, shvatam da je to večeras luksuz i  opasno zbog ove „bljutave“ korone pa oprezno prilazim devojci i iz daljine pružam ruke, ona mi pokazuje medalje od kojih uzimam jednu i udaljavam se. Spazim Jamantu i Nemanju Rajkovića kako razmenjuju već  iskustva, jer i Nemanja je maločas zavrišio polutku, pa polako prilazim i ja da čestitam. 

     Odlazim na odbojkaški teren na istezanje, usput srećem Zdravka Mišovića i Baneta Srdića iz Rume, imam dovoljno snage da i sa njima razmenim po koju rečinicu o eventualnom odlasku na Žabljak. Mučnina je podnošljiva, u garderobi uzimam ranac, presvlačim se u šatoru. Sve to vreme pijem najpre pomalo čašu izotonika, a zatim finišersku gala vodu od pola litre koju smo dobili. Konačno sam se presvukao ponoć je, počinje proglašenje, perem ruke na česmi, zavaljujem se  na jednu drvenu klupu kraj bine vadim to moje pivo koje je stvarno bilo toplo ko supa, a kada sam otovorio limenku pena je tako počela da šikljam. Pijem gutljaj po gutljaj dodavajući malo i ovu novu kiselu knjaz Miloš plavu sa dodacima cinka i selena, takođe iz ranca koja je postala sada termalna voda. I ako mi je u početku bilo malo odvratno i mučno, bilo je ipak blagotvorno, stomak je proradio, muka je prestala, a i pored suvih usta počela je da se javlja glad. Dolazi  umoran i oznojan Bogdan sa sendivičem i seda kraj mene na klupu, nudim ga pivom jer imao sam još jedno u torbi, tokom presvlačenja sam razmišljao da ga ponudim Jamanti kao šampionki (ne bih je baš verovatno usrećio), ali kada mi se namestio Bogdan, rekoh tako je suđeno, jer sam izgubio negde Jamantu. Bogdan me uljudno odbija i kaže da će svaki čas doći Vugi sa ladnim pivom pa da uzmem i ja. Kažem da mi je dovoljno i ovo moje toplo pivo i pitam ga gde je uzeo taj sendvič, jer ja sam od umora izgleda obnevideo i propustio ga. Odlazim do stola izvinjavam se, kažem da sam i ja trkač, budući da sam se već presvukao u obično odelo bez startnog broja i medalje i da nisam jeo sendivič odmah posle trke jer mi je bilo muka, a čovek kaže da slobodno uzmem. Vraćam se na klupu da polako jedem tu prolazi i Raša, predsednik kluba organizatora i pita o utiscima i rezultatu, vidi da sam zadovoljan postignutim. Čekam proglašenje kod žena u maratonu, budući  da je druga bila više od pola sata iza Jamante, a treća na više od sat vremena, tako da je proglašenje bilo negde oko četvrt do jedan. Jamanta zove društvo na piće, uskoro se spremam da peške krenem put Petrovaradina, a moje toplo pivo me je već drmnulo malo u glavu pa odustajem. Prilazi i Vugi, nudi mi ladno pivo i prevoz do Subotice. Vrlo sam zahvalan na ovome, ali mu objašnjavam da spavam kod mojih, a da sutra krećem ka Subotici, a odbijam i ladno pivo i striktno ostajem na ovom mom toplom. Jedan sat je, Limen najvljuje proglašenje najboljeg novosađanina maratonca i novosađanke, a to su bili Uglješa Nikolić i Biljana Čonkić. Sve to prati Garavi sokak sa razglasa sa njihovom čuvenom stvari: „Ćiribu ćiriba, igra Voša kao Barsa“! To mi je malo razgalilo srce, Limen podseća da su fudbaleri Voše koji su u sredu uveče osvojili kup takođe dočekani ovom pesmom. I ako sve više volim i Spartak, ipak nekako mi je još Voša malo bliža srcu, mada više nisam zagriženik za fudbal. Uz taktove ove pesme ustajem bilo je 1:10, krećem ka Pezosu, obuze me iznenada blaga hipotermija, osetih jezu i hladnoću (desi mi se to nekada posle maratona), izvadih gornji deo trenerke iz ranca i obukoh, posle mi je bilo toplo. Ponovo prolazim pokraj Filozofskog fakulteta, kada lagano dotrčava Neđa Todorović-meteorolog, član kluba 100 maratona, bliži se mislim dvestotom maratonu. Viknuh mu: „Hajde još malo, da li vam je to poslednji krug“. On radosno kaže: „Da, završavam“! Tristo metara niže u malom limanskom parku, već skoro na keju vidim još neka poznata figura pomalo iznemoglo trči ka meni. Prepoznah Srećka Mićića, koji je dvestoti maraton već prešišao i dobacih mu: „Ajde Srećko, imaš još malo“! Kej je bio prepun mase, a i okolni kafići preko puta, napose mladih šiparica i frajeričića. Cirkalo se, pilo se rekao bih sve i svašta, kakva distanca i korona! Siđoh na biciklističku stazu da što više izbegnem veselo društvo. Sledio je uspon na most, a onda pokraj Gibraltara na Dunavu (Petrovaradinske trvrđave), u mir i tišinu Petrovaradina, ka stanu gde me je dočekala još budna mama izlazeći iz sobe sa krunicom u ruci, a bilo je već skoro dva sata iza ponoći. Zadovoljan sam sumirao utiske i nakon tuširanja pripremao se za spavanje misleći i na moje Subotičane koji su svi istrčali solidno i verovatno negde slave ili se lagano vraćaju kući.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2020/07/viber_image_2020-06-30_23-03-33.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2020/07/viber_image_2020-06-30_23-03-33-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trkaDominik Deman je podelio sa nama svoje viđenje još jednog Noćnog maratona u Novom Sadu, ovaj put specifičnog po tome da je to bila jedna od prvih trka nakon Vanrednog stanja.  Gde ima trčanja ima i života je možda malo drugačije formulisana izreka život teče dalje. Ova sportsko-rekreativna rekao bih...