Priču o tome kako je doživeo i preživeo ultramaraton od 50km piše Dominik Deman.

Ovo je trka koju ću sigurno dugo pamtiti. Sistematski sam se spremao cele zime za nju i urodilo je plodom. Bilo mi je na kraju veoma teško, ali sam izdržao uz manje posledice nakon trke. Ostvario sam veoma dobar rezultat u skladu sa mojim mogućnostima, mada još uvek ne znam precizno jer pišući početak ovog teksta nestrpljivo iščekujem zvanične rezultate, budući da sam imao peh da na kraju trke izgleda ne memorišem rezultat na garminu, sve se izbrisalo. Pri utrčavanju u cilj se otprilike sećam da je bilo 4 sata 3 minute i još nešto sekundi, da je razdaljina pokazivala 50,2 km, a izvesno je plasman na 5. mesto, naravno na to je dosta uticala i nešto slabija konkurencija nego neke slične ranije trke.

Za mene je priča oko ove trke započela već u subotu popodne 24.marta kada je u vazduhu polako počeo da se nazire početak proleća nakon prethodnog zimskog hladnog dana sa snegom. Šinobusom sam se zaputio iz Subotice ka Somboru gde me je sačekao Predrag Vejin, sjajan čovek i uporan trkač srednjih godina koji me je prevezao do Apatina i ugostio u svome domu te noći, jer se rano ujutro kretalo iz obližnje Junaković banje put Osijeka. Zajedno smo pre toga ispratili trkačku ligu na 5km Somboraca  koja se odvijala to popodne. Obradovao me je i susret sa mojim prijateljem i čovekom iskreno posvećenom trčanju Ljubom Trkljom iz Bileće. Veče smo proveli u porodičnom domu Gorana Čegara jednog od organizatora trke, sjajnog sportiste i čoveka. Tamo sam upoznao njegovog oca, brata i ćerke, kao i trkača iz Mađarske doktor Sabo Lasla, koji dobro govori i naš jezik. Ljubo je te noći bio Goranov gost. U prijatnoj atmosferi pogledali smo završetak svetskog prvenstva u polumaratonu u Valensiji i uživali u piću i sjajnoj atmosferi pasta partija – večere koju nam je Goran spremio.

Nedelju pred trku malo me je stigla prehlada bez temperature srećom, ali osećao sam upalu grla i bronhija, a petak i subotu donekle kašalj, pa sam se već plašio da neću moći učestvovati. Ipak uz pomoć sredstava za dizanje imuniteta i ferveksa donekle rovit dočekao sam i poslednje veče. Sat se te noći pomerao na letnje računanje vremena.  Predragov apartman je zaista bio sjajan, prostran kao moja dva stana i lepo uređen, što me je veoma prijatno iznenadilo. Nisam odmah mogao zaspati zbog pomalo nadražujućeg kašlja, ali se kasnije smirio, možda i zbog promene kreveta koji je doduše bio udoban. Svanulo je i sunčano, ali hladno jutro, a ja sam u komfornom apartmanu mog domaćina uspeo popiti kafu i doručkovati i donekle se spremiti za trku. Otišli smo Predragovim kolima do Univera na putu za banju gde smo podigli piće koje je dan pre naručio Goran Čegar. Vejin me je zajedno sa robom ostavio u Banji Junaković  i produžio za Novi Sad gde se prijavio da učestvuje na jubilarnom 25-tom Novosadskom polumaratonu još ranije.

Vožnja ka Osijeku je započela oko 7 i 45h. Zadržavanje na dve granice je potrajalo je ukupno oko pola sata. Nešto duže smo se zadržali na ulazu u Hrvatsku gde smo i ostavili pasoše. Put do tamo je trajao ukupno oko sat i po vremena tako da smo stigli negde oko 9 i 10 ili je već bilo oko 9 i 15h. U zgradi Elektroslavonije preuzeli smo startne pakete i dobili mogućnost upotrebe toaleta, kao i svlačionice. Kolege hrvatski trkači su već bili spremni. Start trke je pomeren za pola sata, zapravo kada smo startovali bilo je već oko 10h i 5 minuta. Pre starta obratili su nam se kratko organizatori trke pred startnom kapijom gde su se vijorile zastave Hrvatske i Srbije, a zatim su intonirane i nacionalne himne, najpre Ljepa naša domovino, a zatim i Bože pravde. Osetio sam se kao da sam reprezentativac, kao na nekoj utakmici, samo u mnogo prijatnijoj atmosferi. Bilo je lepo, sunčano, ali prohladno i donekle vetrovito.

Konačno start, pojurili smo malo brže puni elana ka izlazu iz Osijeka, ka istoku, kroz Slavoniju ka Dunavu. Dok sam bio svež i odmoran više sam pažnje obraćao na okolinu. Pratio sam peis i kilometre. Shvatio sam da idem prebrzo kada sam par kilometara prešao ispod 4:40. Neke brže štafete, kao i Veljko i Edvard su odmicali napred pa sam ipak malo usporio. Tačno nakon dva kilometra smo ušli u Osječko predgrađe Nemetin, dok je na sedmom kilometru bio Sarvaš. U Sarvašu čujem odnekuda crkveno zvono. Setih se da je Cvetnica, često zvana i nedelja muke gospodnje, a mene muka tek u drugom delu trke očekuje znao sam. Brzo je došlo i Bijelo Brdo. Neka deca su mi mahala, a jedno ciganče na biciklu me je pitalo: „Gde trčiš“? Kada sam mu rekao u Apatin, pitao je: „A zašto?“. Na izlazu iz Bijelog Brda nakon 12. kilometra bila je prva izmena štafeta, a nakon 13 kilometara bila je jedna uzbrdica od oko 300m, a zatim put okružen poljima, po kojim brežuljkom i Erdutskim vinogradima, lep, ali na momente meni monoton kraj. Ponekad bi tišinu prirode, ili bolje reći njen zvuk poput cvrkuta ptica, prekidao zvuk motornih vozila ili lavež pasa iz poneke kuće i dvorišta kraj puta. Nedaleko od puta išla je i pruga. Okolna polja su još uvek bila prošarana ostrvcima snega. Vetar je duvao u lice, ali ne stalno suviše jako. Ljudi sa kamerom i koji su slikali trkače su me nekoliko puta obišli kao i policijsko vozilo. Zanimljivi su mi bili i putokazi. Jedan je ukazivao na pravoslavni manastir čini mi se Vaznesenja ili možda Uspenja Bogorodice, dok je drugi meni poznatiji pokazivao da sporedni put vodi do Gospinog svetišta u Aljmašu koje je udaljeno  sporednim putem oko 3 kilometra. Prijatno me je iznenadila tabla sa likom Milutina Milankovića na kojoj je pisalo kuća znanstvenika Milutina Milankovića u Dalju. Protrčah raskrsnicu i skretanje za Dalj, Borovo i Vukovar. Sa jedne visoravni kojom je išao kolovoz otvorio se pogled u daljini na široki Dunav koji je vijugao. Pomalo me je rastužila poneka kuća sa tragovima rata od pre nekoliko decenija. Pomalo sam već osećao umor, ali mi je tempo i dalje bio solidan. Okrepe su bile solidne, voda, izotonik, limun, banana na hrvatskoj strani na bar pet mesta. Ništa nisam uzeo na tom delu osim gutljaja vode na poslednjoj okrepi u Hrvatskoj kojim sam više isprao usta nego što sam pio. Plašio sam se zato što je tečnost koja je duže stajala napolju na 7-8 stepeni bila hladna, a ja zagrejan sa prethodnom upalom grla, donekle bronhija i kašljem da ne zaradim neki gadni bronhitis, kao jesenas posle reciklažnog maratona. Ipak ova taktika je mogla vrlo skupo da me košta što se posle pokazalo. Imao sam doduše u rukavici mandarinu malo gnjecavu umotanu u alo foliju, pa sam na hrvatskoj strani uzeo pola.

Konačno prve kuće Erduta, a vrlo brzo se ukazao i hrvatski granični punkt i carina. To mi je ulilo dodatno samopouzdanje. U nekom dvorištu u Erdutu, čini mi se da je u pitanju neki restorančić ili seoski kafe, vijorila se plava zastava Evropske unije sa žutim zvezdama. Baš čudno pomislih, ovaj mora da se pali na te evrointegracije. Jako moćan je osećaj kada protrčavaš preko graničnog prelaza sa brojem i imenom na majici na grudima, obilaziš automobile koji čekaju u redu, policija i carinici te samo prate pogledom, još taj osećaj dva puta sa jedne i sa druge strane mosta. Nije mi teško pao ni uspon na most koji je prilično dugačak i visok. Uživao sam i ako već malo umoran u pogledu iz visine, iznenadila me je širina Dunava na ovom mestu. Zapravo sa hrvatske strane Dunav meandrira, pravi jedan manji rukavac, neku vrstu Dunavca. Sa moje desne strane vidi se još jedan most preko kojeg ide pruga. Sećanje mi se vratilo na detinjstvo kada smo putovali na more vozom u Dalmaciju, jer pruga iz Novog Sada ka Splitu i Kardeljevu je išla ako me sećanje ne vara na Bogojevo i Erdut. Nakon što sam utrčao u našu zemlju i skrenuo levo ka Sonti došao je i 30-ti kilometar i konačno sam posegnuo za prvim magnezijumom, nešto slično sam ove zime radio na treninzima dužine u Novom Sadu i okolini. Značilo je, ali se uskoro uz umor počeo pojačavati osećaj žeđi, bez obzira što mi je vetar osvežavao lice. Sa leve strane Dunav i šume od kojih se on ne vidi, a sa desne polja. Pao sam malo u tempu, a Sonta nikako da se pojavi. Nakon 34 km okrepna stanica i shvatih da je krajnje potrebno da uzmem vode, učinih to u trku, sva sreća delili su i plastične flaše rose, veće otvorene, pa sam otpio u trku oko jedan deci. Iza neke krivine video se u daljini toranj crkve u Sonti. Posegnuh za ostatkom mandarine. Konačno kada je garmin pokazao 37km tabla za ulaz u Sontu. Noge su već teške, a peis je sada već koju sekundu preko 5 minuta. Ove mizuno patike u kojima trčim dužine već dva meseca su udobne i stabilne, ali mi ipak natiče desna peta jer je već malo deformisana sa tvrdim žuljem i prilikom odraza dosta se tare o patiku, možda sam je tu suviše stegao, a i izbor čarapa nije bio baš najbolji. Na dve raskrsnice u Sonti skupila se uz redare koji su regulisali saobraćaj gomila Roma pa se čudom čude, izvode nestašluke, zavitlavaju se i ponešto dobacuju, ali su dobronamerni i nikog ne diraju. Pomislih na trenutak kako to da danas kraj puta najviše na njih nailazim. Sustižem jednog robusnog trkača koji malo hoda, a malo trči. Vidim da deliji na majici piše natpis neke stolarske firme i ime Zoran Marković, pa se setim da je to poznati ultramaratonac na našim vojvođanskim i srpskim prostorima na čemu mi se on i sam pohvalio zapodevši dijalog i ako meni nije bilo više do priče i jedva sam koju izustio. On mi je ipak ubrzao malo tempo kroz Sontu i opet prohodao dok sam ja nastavio trčeći. Na izlazu iz Sonte tačno 40 kilometara, umor je već veliki. Ne smem da mislim o tome da imam još 10 kilometara, u mestu sam na okrepnoj stanici uzeo malo kole da mi proradi stomak i da razbijem mučninu koja je po malo dolazila. Uzimam drugi magnezijum u prahu, on mi vraća stabilnost na kratko u noge. Još Svilojevo.

Prolazim maraton. Pogledam na sat oko 3h i 23 minuta, to bi mi bio jedan od boljih maratona da je tu cilj. Opet crkva u daljini, put ide samo pravo, nikada kraja. Ulaz u Svilojevo konačno oko 45 kilometara, prva strašna kriza me je malo popustila. Setim se prijatelja Arpada Čeha koji je odatle, natpis na ulazu u mesto je i na mađarskom. Misli mi se komešaju i gube u nekoj magli. Osećam neodoljivu želju da stanem ili barem da malo prohodam, peis mi je na jednom od tih kilometara bio tek 5:18. Sa leve strane je prodavnica. Pojavljuje se misao kako iskapljujem na eks flašu piva i stajem. Nekako ostajem u pokretu i na poslednjoj okrepnoj stanici uzimam flašu rose od pola litre koju dok trčim malo ispijam, a malo i prosipam, kvasim rukavice i njima lice. 47  kilometara, setih se da sam ove zime najveću dužinu imao 25. februara 46,5km i to me ohrabruje. Zamišljam trening trku, na okretu sam kod salona automobila na Paliću tu su poznata lica oko mene, a ja malaksao. Govorim u sebi šta je to još pola trening trke opušteno, hajde! Nakon 48 kilometara osećam da ću uspeti iako mi je još teže. Kilometar 49, vidim malo ispred sebe kružni tok, raskrsnicu za skretanje ka Apatinu i Banji Junaković i saobraćajnu policiju. Savlađujem poslednje iskušenje da se tu malo zaustavim. Poslednjih 600 metara nikada dužih poznati su mi dobro sa Dunavskog polumaratona. Kada se samo setim kako sam tu ubrzavao na mom poslednjem polumaratonu u Apatinu. Sužene svesti vidim bicikliste sa leve strane. Konačno na 200m od cilja čujem glasove i muziku na razglasu, vidim ulaz u banju, probam i malo da ubrzam. Ulazim u cilj, najpre prolazim kapiju Somaratona, a onda i ciljnu. Pogled na garmin pokazuje 50,2km, 4h 03minute, sekunde nisam video, čini mi se prosečni peis oko 4:51. Goran Čegar mi prilazi i čestita, dobijam medalju, tako da izgleda nisam resetovao garmin, tek sam uveče shvatio, ali to sada nije važno.

Osećaj zadovoljstva zbog uspešno završene trke me sve više preplavljuje, ali i mučnima se povećava. Vežbe istezanja radim pred ulazom u Banju, oblačno je i duva neki hladan vetar. Ulazim u bus koji je tamo parkiran gde me čeka gomila mojih stvari. Pakujem ih dosta sporo, jer malo je mesta, a meni je nekako sve lošije. Planirao sam tuširanje i termalni bazen, vremena još ima. Nadao sam se da će mi se do ručka vratiti apetit. Natovaren stvarima tražim ulaz u kuglanu gde su rekli da je tuširanje, ali je ipak mesto promenjeno. Svakih 50-tak metar čučnem i savijem se jer osećam malaksalost. Vrativši se u takvom stanju uzalud od kuglane kroz hodnik banjskih soba dođoh blizu tuševa, ali novi talas mučnine me je primorao da zastanem i sednem na obližnje fotelje. U prostoriji u hodniku, nekoj mini-internoj ambulanti već je bio hospitalizovan Milorad Eror, trkač iz Rume. Spazila me je na foteljama gde sam zastao jedna medicinska sestra i upitala me je da li mi je dobro. Brzo je pozvala i drugu, merili su mi pritisak i šećer, naterali me da pijem vodu i da legnem. Zatim su me umotali u ćebad jer me je zahvatio talas nekontrolisane drhtavice. Psihički sam se osećao dosta stalbilno, ali me je mučnina i neki bol u želucu probadao. Rekoše mi da sam žuto-beo u licu, a usne plave. Došla je i načelnica-direktorica bolnice kratko me pregledala i odredila da me u stacionaru priključe na infuziju. Sestre su mi dozvolile da skinem mokru odeću i presvučem se u suvo bez njihove pomoći, a onda je došlo mučenje sa infuzijom. Većinom ljudi ne vole igle, niti da ih bodu, pa ni ja. Problem su bile moje vene. Zbog niskog pritiska koji je jedno vreme iznosio 90 sa 60 nikako igla nije htela u venu. Dva-tri puta su me ubadali u venu sa unutrašnje strane podlaktice i još tri-četiri puta u gornji deo šake, svaki puta bezuspešno. Probali su dve vrste igle, deblju i tanju. Ili bi pukla vena ili bi igla otišla pored, a infuzija curila u kožu i tkivo. Zamolio sam ih da odustanu, pa smo zajedno pronašli alternativu. Sestra Tanja mi je skuvala čaj i nahranila me kao dete domaćim pekmezom od šljiva, a dosta ugodno sam razgovarao sa sestra Vlastom. S obzirom da sam popio probalans  koji mi je preostao sa voćnim jogurtom, mučnina je polako nestajala. Naredili su mi da još malo ležim, a ja sam bio nestrpljiv jer se približavalo proglašenje.

Nakon sat vremena u stacionaru konačno dobih dozvolu da odem na ručak i proglašenje, ali da gomilu stvari tamo ostavim. Stigoh na vreme. Nađoh mesto za stolom kraj Edvarda, Marije i njegovih iz Paligo Palusa. Ručak je zaista bio veoma svečan, restoranski. Domaća supa je fantastično prijala.  Nakon nje služena je salata, 3 vrste mesa sa prilogom od krompira i graška. Bilo je piva i sokova, a na kraju i parče torte za dezert. Apetit mi se vratio, ali sam bio oprezan sa količinom hrane. Negde na početku ručka počelo je i proglašenje. Kada je Goran pozvao peto mesto kod žena i dodelio pehar iznenadio sam se, ali i ponadao da sam možda i ja tu negde, jer znao sam da je rezultat dosta dobar. Očekivao se početak dodele u muškoj konkurenciji. Pre toga sam veće znao da je Veljko prvi, a Edvard drugi. Čuo sam svoje ime, peto mesto, prijatno sam se iznenadio. Izašao sam kod mikrofona i dobio čak i pehar, prvi u životu, zaista se nisam nadao. U prijatnoj atmosferi je protekao ručak, ljudi su počeli da se razilaze. S obzirom da sam još imao vremena i morao otići kod sestara koje su me negovale po moje stvari, odlučih da sada idem na tuširanje i u termalni bazen, ako mi dozvole. I zaista uspeo sam i u ovoj nameri. Nisam se baš nakupao, ali dovoljno. Više vremena mi je prošlo u prepakivanju, presvlačenju i slaganju stvari. Na recepciji banje sam osvežen malo čitajući sačekao prijatelja Vejin Predraga koji je isti dan uspešno nastupio na polumaratonu u Novom Sadu i u smiraj prohladnog prolećnog dana on me je odvezao put Sombora gde smo pre odlaska mog autobusa svratili na kafu, odnosno toplu čokoladu.

Umoran, ali već blago oporavljen i zadovoljan putovao sam ka Subotici i dopisivao se preko Vibera sa mojim trkačima iz Trona. Nakon jučerašnje objave rezultata mogu konstatovati da sam sasvim zadovoljan vremenom 4:03:36, osvojenim 5. mestom u apsolutnoj kategoriji i prvim peharom. Celu trasu od 50 km je prešlo 32 muškarca i 5 žena, dok su još oko 100 ljudi učestvovali u štafetama.

Kompletni rezultati se mogu videti na sledećoj adresi:

http://www.somaraton.org.rs/files/2018/Rezultati-OS-AP-2018.pdf

 

     

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/03/3umoa2.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/03/3umoa2-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkača  Priču o tome kako je doživeo i preživeo ultramaraton od 50km piše Dominik Deman. Ovo je trka koju ću sigurno dugo pamtiti. Sistematski sam se spremao cele zime za nju i urodilo je plodom. Bilo mi je na kraju veoma teško, ali sam izdržao uz manje posledice nakon trke. Ostvario...Zvanični sajt kluba