Izveštaj iz Rume piše Dominik Deman.

Ruma, varoš u srcu Srema, kako su je ukratko predstavili i domaćini trke, bila je mesto moga prvog pravog sremskog polumaratona, ako izuzmemo da sam jedan trčao u Petrovaradinu, ali je staza na tadašnjem Eko-šaranu bila prilično kraća, a i Petrovaradin od kako je deo novosadske opštine nije u pravom smislu reči više ni pravi Srem i ako se mi često ne slažemo sa tim. Na Žabljaku, u atletskom kampu kod Tomislava Aškovića upoznao sam i nekoliko Rumljana pa je tim više bila i prisutnija želja da istrčim ovu trku.

     Nakon odustajanja Bogdana da ove godine trči ovu trku zbog predstojećeg gustog rasporeda, uspeo sam preko Nebojše Vujković-Cvijina da dogovorim odlazak sa Darkom Plavišićem iz Kovilja. Trka je planirana za subotu popodne od 17h, što je u drugoj polovini avgusta uglavnom sinonim za vruće, sparno, toplo i najčešće sunčano vreme. I ove godine je bilo tako. Taman sam malo odremao poslepodne, a poruka preko mesindžera od strane Nebojše je stigla da su on i Darko već na putu ka Pezosu. Nisam stigao ni da izađem iz stana oni su već bili dole, tako da sam strčao dole. Penjanje uz Iriški venac i brojne krivine su mi malo izmućkale staomak, ali za malo više od pola sata smo stigli do centra Rume i nakon malo okolišanja smo pronašli parking, u zadnji čas u hladu. Na prijavljivanju i podizanju startnih paketa nije bila gužva, tako da smo brzo dobili startne pakete i otišli smo u obližnji lokal na kafu. Lagano smo se spremali za trku, sunce je i dalje žarko sijalo, ali je sa istoka duvao i neki vetar.

     Konačno je tačno na vreme startovala trka iz samog centra Rume i oko 150 trkača i trkačica, a bilo je tu i renomiranih atletičara, dvojca Kenijaca čak. Trasu su činila tri kruga od po 7035m, ulicama Rume. Strogi centar, otprilike 1km odaje utisak lepog gradića, dok ostale ulice kroz koje smo prolazili i ako su lepe, više su seoskog karaktera. Povukao sam po običaju malo oštrije, Darko je bio odmah iza mene i sustigao me je na završetku prvog kruga. Nakon oko 4,5 kilometara sledi okret od 180 stepeni i lagana uzbrdica sa vetrom u lice naredna dva i po kilometara. Na početku drugog kruga sam doživeo mali peh, posegnuo sam za okrepom koje je na stazi bilo zaista dovoljno, čak na tri mesta, pošto je u pitanju bila široka otvorena čaša, a pokušao sam u trku da pijem, zagrcnuo sam se što mi nije prvi put, ali ovaj put je bilo prilično ozbiljno, tako da mi se činilo da oko pola minute nisam mogao da dođem do daha i strahovito sam se zakašljao. Bilo je već pitanje da se zaustavim, ali sam nekako izdržao i povratio ritam disanja, naravno ovo me je u tom kilometru usporilo za dobrih 20 sekundi, ako ne i pola minuta. Ipak u drugom delu kruga sustigoh Darka koga je mala kriza zahvatila. Prvi krug sam prošao za oko 31 minut, dok je drugi bio sporiji za oko minut. U trećem sam bio prilično umoran, ali kako se kraj bližio uspeo sam malo i da ubrzam. Bilo je još prilično toplo. Neke sam pretekao, a veći deo trećeg kruga su se ispred mene nalazili mladić i devojka, a shvatio sam da je muškarac njen trener s obzirom da ju je bodrio tokom trčanja, čak i polivao vodom, savetovao. Njega prestigoh nakon 19 kilometara jer je malo posustao i dadoh se u poteru za njom, bila je oko 100 metara ispred. Pred ciljem sam joj se prilično približio, na dvadesetak metara, ali ne uspeh da je sustignem. Posle saznadoh da su to poznati supružnici u atletici Saša i Jagoda Stolić, s tim da Sale nije baš u formi.

     Veoma umoran sam finiširao 1:34:33 ili  (1:34:29 po mom garminu), čime sam ispunio očekivanja pred trku, postavio sam sebi da dostignem oko 1:35, da nije malog peha sa vodom bilo, verovatno bi i bolje bilo. Radoslav Simić, poznati novinar sa RTS-a koji je prenosio trku pročitao je moje ime ispravno, za razliku od prolaska u drugom krugu kada je rekao Dominik Demano. Skoro da sam prošao, a da niam dobio medalju, pritrča jedna devojka i dade mi je. Završio sam istezanje i započeo rastrčavanje, a u cilj je stigao i Darko sa rezultatom od nekih 1:37. Nebojša je bio peis na 1:45 i savesno je obavio svoju ulogu sa razlikom od par sekundi. Žudeli smo za hladnim pivom. U cilju nije bilo nikakve finišerske okrepe, čak ni vode što me je veoma začudilo. Darko je u obližnjoj prodavnici uzeo tri limenke piva, dva Laška i meni tamno Nikšićko. Popismo u slast, a zatim je Nebojša častio bananama i švepsom, dok ja okrenuh još jednu turu kafe i mineralne u obližnjem kafiću, nedaleko od bine gde smo čekali proglašenje.

     Nakon 20h započelo je proglašenje. Bane iz Rume, najbolji Rumljanin na trci sa oko 1:26, koji je zajedno samnom bio na Žabljaku, skrenuo mi je pažnju da sam treći u kategoriji M40+, u generalnom plasmanu sam bio 17-ti, a kod muškaraca 10-ti, što znači da je bilo i veoma brzih žena. I zaista Simić me je prozvao i nađoh se na postolju uz Radičanin Zorana zvanog i Gebreselasije koji je bio peis na 1:30 i Šulju Mihala koji je išao oko 1:28, mojim poznanicima od ranije. Lep je to osećaj. Dobili mo veliki kartonske diplome i još jednu medalju, neki ljudi su prilazili da mi čestitaju. Neki veterani su bili nezadovoljni jer su kategorije proglašavali na 10 godina, a ne na svakih 5 kako je to običaj. Moja druga zamerka osim one o ciljnoj okrepi je nedostatak plastičnih toaleta u ciljnoj zoni i ako ima dosta kafića u okolini.

     Sledio je najbolji deo, žurka na bazenu u Borkovačkoj šumi. Veče je već palo, ali to kao da nije u potpunosti utišalo strasti letnjeg dana i vreline, jer smo na svakom koraku opažali lepo izvajana ženska tela sa finim grudima i lepo izvajanim zadnjicama. Bilo je tu i trkačica, šetačica, promoterki, plavuša, brineta, smeđih, kao da ih je Darko najviše primećivao. Nedaleko od bazena na postavljenim stolovima očekivali su nas pileći ražnjići sa isečenim hlebom, a bilo je nešto i kolača. Na obližnjem šanku je bilo besplatno pivo, a i neka druga pića, domaćini su se stvarno pokazali. Nebojša i ja smo popili po jedno točeno, a Darko se trezveno kako i dolikuje dobrom vozaču čuvao, jer vozi pa je uzeo samo kolu. Bazen je bio lep, veliki olimpijski. Nije puno trkača ulazilo na kupanje da li zbog umora ili zato što je pala temperatura i postalo je hladnije. Darko je uskočio, ali brzo izašao. Nakon obilne okrepe i ja sam ušao i nakon blage drhtavice otplivao dobrih 200 metara. Požurio sam do svlačionice i na tuš. Lepo izgledaju, ali je bilo samo hladne vode.

     Bilo je 22.15 kada je Darko odlučio da možemo krenuti, a i mi smo se složili dosta umorni. Da imamo neko prenoćište u Rumi bila bi to druga priča kako je i Darko konstatovao. Nešto iza 23h bio sam već u Petrovaradinu ispred moje zgrade, zadovoljan trkom, ekipom i još više druženjem posle nje. Prema očekivanjima dva Kenijca su pobedila, Henri Kemboj sa 1:12:39 ispred našeg užičkog Kenijca Stenlija Kipruta 1:12:40, dok je Ranković Marko iz Lazarevca zaostao nekih 40-tak sekundi. Kod žena je ubedljivo trijumfovala Simović Teodora, poznata atletičarka iz Novog Pazara sa nekih 1:17.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/08/3Rpm-1.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/08/3Rpm-1-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trkaIzveštaj iz Rume piše Dominik Deman. Ruma, varoš u srcu Srema, kako su je ukratko predstavili i domaćini trke, bila je mesto moga prvog pravog sremskog polumaratona, ako izuzmemo da sam jedan trčao u Petrovaradinu, ali je staza na tadašnjem Eko-šaranu bila prilično kraća, a i Petrovaradin od kako je deo novosadske opštine nije...Zvanični sajt kluba