Dominik Deman o tome kako je on doživeo Budimpeštanski maraton.

    Subotnje prohladno jutro i poslednji trening je obećavao dobar trkački vikend. Sonja je došla kolima po mene da mi pomogne oko stvari, pa smo posle upoznavanja sa njenim suprugom otišli do Patrije gde je bilo dogovoreno da nas pokupi kombi Gea travela. Bilo je malo peripetija sa Sonjinim telefonom, malo je i kombi kasnio, ali taman na vreme da sve to rešimo i krenemo. Granicu smo relativno brzo prešli i nakon ostavljanja putnika na aerodromu, vozač nas je odvezao do samog hotela Elit u jednoj vrlo prometnoj peštanskoj ulici. Smestili smo stvari u sobu koju smo dobili, nakon male okrepe krenuli smo na expo maratona udaljenog prilično, oko 4-5km ugodne šetnje po lepom vremenu rane jeseni. Uz pomoć karte pronašao sam najkraći put, duž dve široke avenije i preko Petefijevog mosta pravo do univerzitetskog kampa gde je sve u vezi sa trkom bilo. Podigli smo dosta brzo naše startne pakete, a zatim otišli i na pasta parti, koji je bio solidan. Sada mi je malo žao što nisam umesto vode uzeo pivo koje je bilo alkoholno, plašio sam se dan pre trke da ga konzumiram. Nakon toga krenuli smo u obilazak lepota grada. Sonja je prihvatila moj plan da krenemo od budimske strane pa da posle završimo u Pešti. Plan je bio suviše ambiciozan pa nas je brzo i veče zateklo, a i umor nas je polako savlađivao, pa i nismo sve obišli. Popeli smo se na Gelertovo brdo do spomenika Slobode, kao i spomenika sv. Gelertu, došli smo do dvorskog kompleksa, popeli se i obišli jedan deo Budimske tvrđave, spomenik Eugenu Savojskom. Spustili smo se zatim do čuvenog Sečenjijevog mosta, odlično osvetljenog s obzirom da je veče već palo. Sa druge strane prošetali smo se ulicom Vaci, bacili pogled na šarenilo prodavnica, brojne restorane, lokale i druge zanimljivosti i u jednoj širokoj ulici koja vodi pravo na most Slobode odjednom naišli na Šanju, Janoša i Marjana, Tronovu štafetu koja se iznenada, rekao bih, opredelila za maraton u Budimpešti. Preko ulice u kojoj se nalazi nacionalni muzej i dosta antikvarnica ponovo smo se dokopali puta Ferenca Rakocija gde se hotel nalazili. Nakon neke sobne večere uglavnom smo bili zaokupljeni telefonima konektovanjem na hotelski Wi-fi, pripremom opreme za sutrašnji maraton, a ja sam se opredelio i za klasično čitanje.

    Nakon prvog sna i nepriviknutosti na sobu i novu sredinu probudio sam se verovatno oko pola četiri, a predvideo sam ustajanje za 5 i 40h. Pokušavao sam da zaspim, ali nije išlo, tek na minut-dva, uglavnom sam se mnogo okretao. Usledila je jutarnja kafa i sobni doručak, prepakivanje stvari, jednih koje ostaju u hotelu i drugih koje nosimo sa sobom, pa jutarnja šetnja do trkačkog centra i startne zone. Jutro je bilo sveže, pomalo oblačno, Pešta je bila pomalo usnula, pogled sa mosta na Dunav je bio predivan. Nešto pre 8h stigli smo u trkačku zonu, obavili potrebno, spremili se za trku, poželevši sreću jedno drugome. Krenulo je zagrevanje i oni poslednji minuti pred trku, koji se meni uglavnom čine dugi kao večenost, a bešika mi se ponovo punila. Sva sreća vreme je bilo prijatno ni hladno, ni toplo.

     Znak za start i trka je krenula. S obzirom da sam bio u drugoj startnoj zoni, nisam morao puno da se guram probijam i obilazim. Startovao sam oko 45 sekundi iza zvaničnog starta. Hrabro sam krenuo, malo brže, moglo bi se reći i prebrzo, 4:24. Pokušao sam da brzinu ustalim na oko 4:30 po kilometru i uglavnom uspevao bez problema na prvim kilometrima uz dunavsku obalu sa budimske strane. Nakon 6 km trasa skreće ka unutrašnjosti u jednom dužem tunelu mi se čak i signal sa garmina na neko vreme izgubio, pravi se jedan veći polukrug i nakon 10-og kilometara penje se na najpoznatiji budimpeštanski most grofa Ištvana Sečenjija, lančani most, spušta se u Peštu, nastavlja obalom do mosta Slobode, zelene gvozdene konstrukcije kojim se ponovo vraća na budimsku stranu prolazi kroz startnu zonu, gde spiker utešno kaže da ima još nešto više od 26 kilometara, pa ponovo uz Dunav budimskom obalom u neko pregrađe sa novijim zgradama, gde se pravi polukrug i Arpadovim mostom spušta na Margit Siget, uzduž se pretrči ovo divno park ostrvo koje je poput oaze, pa se Margitinim mostom vraća na Peštansku stranu. Polumaraton sam prošao za nekih 1:37, veoma solidno, a tu mi je peis već bio negde između 4:40 i 4:45. Na Margit Sigetu je bila veoma obilna okrepa, gde mislim da sam napravio grešku uzevši previše i vodu, izotonik i još rastvoreni magnezijum, što organizam nije mogao da apsorbuje, pa je posle počela mučnina. Činilo mi se ponovo na peštanskoj obali da ću uspeti da prebrodim lako jaču krizu koja nastupa kod mene često od 34. do 36. kilometra. Veličanstvena zgrada parlamenta je bila pred nama na 38. kilometru, ali nisam uspevao da uživam u veličanstvenom prizoru zbog agonije koja je počinjala. Neki bend je sa strane svirao.  Čuo sam zvonjavu udaljenih crkava i znao da je podne i da tri sata trčim, ali da sledi i ono najteže. Držanje mi je bilo loše, koordinacija pokreta slabija, pomalo sam zanosio u stranu, povećavala se bol u kukovima i bubrezima. Mišići u listu pred grčem i pored silnog magnezijuma. Bio je negde 39,2 km prešao sam u hod što zaista nerado činim tokom trke, znam da je cilj blizu. Nisam dozvolio sebi da dugo bude ovako, oko 200 metara, vratio sam se trčanju laganijim tempom, bilo je bolno, posle nekih 500 metara na usponu za most slobode ponovo sam prohodao i tako prošao pored poslednje okrepe, gde sam popio čašu vode i nastavio trčati još jednom preko mosta u kontinuitetu oko 600m, da bi mi u podnožju sa druge strane ponovo bilo loše i mučnina, zbog čega opet malo pređoh nerado u hod i ako je oznaka pokazivala 41 km. Nemoćan, ali ogorčen krenuh u poslednji trk, nekih 600-700 metara ne suviše brzo, ali rekoh sebi ovo sada mora do kraja, obavezno utrčavanje u cilj. Tako je i bilo. Konačan rezultat mog garmina pokazuje 3:25:50, čip vreme je 3:25:46 malo bolje.

I pored izmučenosti prolazak kroz ciljnu liniju i hodanje ka dobijanju finišerske medalje i po ciljnu okrepu je takav osećaj na maratonu koji uvek vraća nadu, podiže raspoloženje i koje poželim uvek da ponovo doživim. Odlazim sa strane da dođem do daha. Tu ugledam Janoša, deluje sveže, ali nekako je ćutljiv, možda umoran, kao da nisam siguran da je on pa ga zovem imenom i pružam mu ruku. I ako raste mučnina u meni, radim vežbe za istezanje, pešačim do toaleta, tražim tuševe i uspevam u toj misiji, nekako se sređujem. Malo odmaram na obližnjoj klupi i odlazim do spomenika u manjem parku pored, gde imam dogovor sa Sonjom. Rehidrirajući se i lagano ručajući finišersku okrepu gledam masu trkča koja i dalje pristiže ka cilju i slušam komentatore, a i ljudi prate sa strane. Konačno, nešto pre tri Sonja me pronalazi, a tu je i njen suprug, a upoznajem i njenu decu. Bila je uspešna, 5:07:05 kao i naša štafeta 3:24:33, dosta se namučila, ali vredelo je. Uz manje peripetije stižemo do hotela, uzimamo stvari i idemo u tropikarijum i na kafu gde provodimo ostatak popodvneva opuštajući se. U večernjim satima stižemo u Suboticu zadovoljni.

     Razmišljam o mojim mađarskim maratonima, to su mi bila dva poslednja.Na oba sam prohodao. Onaj u junu u Segedinu je bio objektivno težak, stravičan, ne verujem da ću ga ponoviti. Ovaj u Budimpešti objektivno lakši, bolji i mnogo zanimljiviji, a skoro čitavih pola sata i rezultatski bolji , ali sa jednim teškim finišom po mene uz manje hodanja. Da li mi organizam šalje signale da sve teže podnosi ovakve trke ili mi je karatker i psiha slabija, razmišljaću još, ali nastaviti i sa treninzima i pokušati još koji put maraton ipak. Mađarska mi se pokazala teška za trčanje, ali izuzetno zanimljiva i sa dosta lepog iskustva.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/10/IMG_20181006_210739-1.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/10/IMG_20181006_210739-1-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trka  Dominik Deman o tome kako je on doživeo Budimpeštanski maraton.     Subotnje prohladno jutro i poslednji trening je obećavao dobar trkački vikend. Sonja je došla kolima po mene da mi pomogne oko stvari, pa smo posle upoznavanja sa njenim suprugom otišli do Patrije gde je bilo dogovoreno da nas pokupi kombi...Zvanični sajt kluba