Izveštaj piše Dominik Deman.

Ovo je moj četvrti maraton koji sam istrčao u Hrvatskoj, nakon Plitvica, Crikvenice i Zagreba, prvi maraton u ovoj kalendarskoj godini. Dugo sam ga planirao i prvi put sam putova sam, bukirao smeštaj. Uvod u ovo putovanje je započeo već u petak predveče. Moglo bi se reći i da sam standardno otputovao za Petrovaradin ovoga puta busom, Niš expresom da bih što pre stigao i koliko-toliko se odmorio. U pola pet, još za mraka napustio sam stan i prvom lokalnom linijom broj 3 krenuo ka autobuskoj stanici u Novom Sadu. Usledila je prva etapa puta, relativno kratak put do Beograda. Izvadivši kartu za Zagreb, dok sam čekao da dođe vreme polaska, popih jedan kapućino u obližnjem lokalu Usledila je druga etapa puta ka Zagrebu koju sam uglavnom proveo čitajući i malo posmatrajući okolinu. Nešto pre 13h bio sam na zagrebačkom kolodvoru. Autobus za Rijeku u pola dva na koji sam računao bio je rasprodat, pa sam morao sačekati još sat i po vremena koje sam proveo u skromnom obroku i čitajući. Jedna Romkinja je tražila nešto novca da bi jela i nakon što sam joj udelio 10 kuna bila je nezadovoljna tražeći još, kao i da joj u prodavnici kupim pelene za bebu, a posle je još jedna pokušala, pa sam shvatio da je bila greška dati joj, da se radilo samo o grebatorima. Konačno krnuli smo za Rijeku. Završavao sam na toj trećoj deonici puta knjigu o istoriji Bostonskog maratona i pomalo se divio prirodi ovog dela Hrvatske. Ravnica je polako prelazila u oniža zelena brda, a zatim u veličanstvene krajolike Gorskog kotara. Bilo je dosta uspona i tunela. Dan je od jutra bio hladan, u Slavoniji je povremeno padala kiša, oblačno vreme me je pratilo od Novog Sada. Autobus je prošao kroz planinsko mesto Fužine. Najavu približavanja primorju najavili su zraci sunca koji su se pojavili iza planina. Spuštali smo se ka Rijeci.

     Sunčano kasno popodne me je pozdravilo u najvećoj hrvatskoj luci. Brzo sam pronašao gat Karoline riječke i uspešno podigao startni paket. Krenuo sam u potragu za Happy hostelom. Vrlo brzo sam je okončao, on se nalazio na samom Korzu, nedaleko od mesta gde će sutradan biti start trke. Dočekala me je prijatna mlada recepcionarka na trećem spratu i pokazala mi lepu sobu sa pogledom na korzo. Pomalo starinski prozor sa duplim krilima i šalukatrama spolja. Veoma lepa slika stoji iznad bračnog kreveta, postoji i ormar za odeću. Na suprotnom zidu je klima uređaj i Tv sa ravnim ekranom. Zajedničko kupatilo je pored sobe. Platio sam račun odmah, malo se raspremio i pošao da tražim lokaciju pasta partija. Najpre sam u ulici iza pronašao crkvu sv. Jeronima i uz nju dominikanski samostan. Misa je bila u toku pa nisam hteo da ulazim. Uz malo lutanja, nađoh i poznatu baroknu katedralu svetog Vida koja je bila nažalost zatvorena. Odoh zatim ulicu gore koja je bila veoma prometna pa malo gledajući mapu, a malo „google of line“ spustih se paralelnom ulicom u potrazi za bifeom La grotta gde je bilo naznačeno da će se održati sardelica parti. Konačno nađoh pomenutu ulicu i objekat, pročitah naziv, ali odjednom zastadoh. Na tendi iznad ulaza pisalo je Bordel La grotta. Nađoh se u nedoumici: „Zar je to stvarno javna kuća?“ Vrata su bila otvorena, unutrašnjost pomalo mračna. Bio je još dan, 19h, kada je bilo naznačeno da počinje sardelica parti. U tom delu ulice ne videh nigde nikog. Oprezno sam se okrenuo na levu i desnu stranu, otišao do obližnjeg ćoška, a zatim se ponovo vratio do ulaza. Strelovite misli su mi prolazile kroz glavu, neka vrsta nesigurnosti, čak blagog straha, ali i znatiželje, sve ukazuje da nisam pogrešio mesto, ali ipak? Kao da je moj um bio centar sukoba prohteva, mašte i želja, pobožnih i bezbožničkih misli. Setih se da sam u hostelu ostavio sakrivenih ili bolje reći upakovanih 70 eura kao neku vrstu zlatne rezrve, kako se obično kaže „za ne daj Bože“. Rekoh sebi: „Možda je tako i bolje, jer ako se pojavi stvarno unutra neko iskušenje u vidu neke lepe kurtizane mogu reći nemam vam ja novca za ovaj skupi hobi. Kraj ulaza je bio neki natpis na kome je pisalo: „Bolje voditi ljubav nego rat“, a pored je bila neka matora slika, rekao bih crno bela neke toples ženske. Ne videh nigde neke ćelave, nabildovane izbacivače ili nešto slično, što mi je bilo sumnjivo, ali me je malo ohrabrilo, pa rekoh ulazim pa šta bude i ovako moradoh sebi priznati da ponekad razmišljam da živim na zapadu u Nemačkoj ili Holandiji da bih kad-tad zakoračio na slično mesto. Bojažljivo uđoh i uskoro ugledah neku stariju ženu kako sedi i pije neko piće, a možda je pušila i cigaretu, ali mi nije ostalo u sećanju. Bar je delovao normalno, pomalo ekstravagantno sa slikom poneke obnažene žene. Šank se nalazio desno i uskoro se pojavio konobar, koga sam sa dozom nesigurnosti u glasu upitao: „Da li se ovde održava sardelica parti“?Da, odgovorio je, ali pogrešno su napisali, nije sardelica, nego pasta parti. Šta želite popiti, sedite!. Laknulo mi je, a kada je stigla mineralna voda i lepa porcija testenina u porculanskoj posudi sa nekoliko šniti hleba za svaki slučaj sam upitao, bojeći se nekih neprijatnih iznenađenja: Da li je to uračunato u startninu i dobio sam potvrdni odgovor. Bio sam prvi gost, uskoro se pojavilo još trkača, veterani zadarskog atletskog kluga, pa odjednom troje kenijskih atletičara, a budući da je kraj njih bio i jedan krupniji čovek koji je preko mobilnog pričao nešto na mađarskom jeziku, shvatio sam odmah da su ovo „Benedekovi crnci“ Rasterećen završih svoj obrok i napustih objekat razmišljajući: „ E baš su ludi ovi Riječani, kakav bordel, rekoh bi da je to zapravo taj italijanski renesansni duh, s obzirom da je Rijeka sve do 1945 bila u sastavu kraljevine Italije, kakva reklama za lokal“

     Nađoh zatim crkvu Uznesenja blažene djevice Marije gde na oglasnoj tabli ispred pročitah raspored sutrašnjih misa s obzirom da je sutrašnja nedelja takozvana Cvetnica ili Nedelja muke gospodnje. Prošetah  još jedanput korzom i odlučih da sebi priuštim jedno slatko zadovoljstvo, ovoga puta ne ništa dvosmisleno, nego u vidu parčeta fine čokoladne torte sa marcipanom u skolpu predivnog čoko bara kraj kojega je i Krašova prodavnica čokolade. Mrak je već pao, Rijeka je bila osvetljena uličnim svetiljkama, a ja sam nakon pola devet odlučio da se vratim u hostel, gde sam na ulazu pozdravio moju lepu recepcionarku i uputio se u sobu ka mom praznom bračnom krevetu. Počele su predpripreme za trku, kačenje startnog broja, razmišljanje o majci, tuširanje pa  još malo čitanja u krevetu i dopisivanje preko vajbera sa mojim tronovcima, pošto sam se konačno preko hostelske šifre ubacio u mrežu, od kojih je većina bila u Beogradu i iščekivala tamošnji maraton. Za ovo putovanje sam poneo dve knjige: Umberta Eka: „Tajanstveni plamen kraljice Loane“ i „Boston Marathon – Year by year“ Tom-a Derderijana koji čitam već skoro godinu dana s obzirom da je na engleskom i da ima 829 stranica, a zacrtao sam da do ovogodišnjeg bostonskog maratona moram konačno završiti i zaista završio sam poslednje stranice na ovom putovanju, paleći se pred trku, onako baš sam bio nabrijan za trčanje, zamišljajući da je Rijeka Boston. Nažalost nisam dobro spavao, isprekidanim polusnom uz često buđenje, a razlog tome je verovatno donekle buka ili zvukovi, muzika, glasovi omladine sa riječkog korzoa s obzirom da je hostel na samom korzou i bez obzira što sam oba prozora zatvorio, kao i promena kreveta i jastuka na koju ponekad reagujem, pred jutro sam popio analgin za glavu i još malo odremao.

     Svanulo je i nedeljno jutro, dan maratona. Duvao je hladan vetar i bilo je oblačno. Već više od dva sata, još pre nego što se razdanilo sa korza je dopiralo zveketanje metalnih ograda koje su postavljane za trku. Nakon uobičajene kafe i spremanja i prepakivanja stvari za trku koje ću nositi u šator za presvlačenje, krenuo sam u obližnju crkvu da ispratim barem do pola liturgiju Cvetne nedelje koja je vrlo specifična. Dok je kod nas običaj da na taj dan narod u crkvi dobija grančice cica mace, ovde na primorju se dele maslinove grančice. Ispratih službu reči do kraja oko 45 minuta u kojoj su čitana dva evanđelja o Isusovom svečanom ulasku u Jeruzalem i o njegovom stradanju na Golgoti. Kada je bilo 8 i 45 napustio sam crkvu i krenuo ka hostelu po opremu za presvlačenje i da obavim toalet, čini mi se da su organizatori tu malo omanuli, jer u startnoj zoni baš i nisam video nešto onih plastičnih toaleta, ali sva sreća meni je hostel bio maltene u startnoj zoni. Opredelih se za trčanje u dve majice kratkih rukuva, ispod klupska Tronova, a iznad oficijelna majca trke.

     Start je bio na vreme u  9:30 i maratona, kao i polumaratona i 10K. Zaletanje prvi kilometar sa korza pravo na magistralu, pa onda ka jugu prema Kostreni i Bakru. Uspona, ali i spuštanja je bilo prilično. Bez problema sam prvih kilometara držao peis nešto ispod 4:40. Nakon 6km spustismo se ka moru. Trasa je vodila pešačkom stazom uz more sa blagim usponima i nizbrdicama. Pogled je bio predivan, male plaže i zalivi, stene i šljunak, plavetnilo mora, ali i donekle tmurno nebo. Taj deo trke sam se i najbolje osećao. Zatim nakon 9 km je sledio jedan oštar ali kratak uspon, ponovo na neki lokalni asfaltni put, gde je bilo razdvajanje staza, 10K na levo je polako završavala, a polumaraton i maraton su išli desno. Nakon novog okreta posle oko 1500m sledio je povratak ka centru Rijeke. Ovaj deo nije bio naročito zanimljiv. Dvadeseti kilometar nas je dočekao u samoj riječkoj luci, gde su polumaratonci naglo skretali ka korzu i startno-ciljnoj zoni, a maratonci trčali dalje dugačkim molom ili gatom kroz brodogradilište, oko 1km, a posle nazad. Na 22 km sledilo je skretanje ka severu na suprotnu stranu širokim putem, ispod jednog nadvožnjaka. Izašlo je konačno i sunce, vetar je malo jenjavao, ali me je polako sustizao umor. Poneo sam dva magnezijuma u prahu i taktički uzeo jedan na 25, a drugi na 35km. Od 23km pa skoro do 25-tog sledio je jedan prilično dugačak uspon, rekao bih da ima bar 1000m, nije bio jako oštar, ali ni blag. Na 30-tom kilometru trasa je skretala sa glavne magistrale na manji sporedni put. U daljini se videla predivna Opatija. Ipak okret je bio pre, na 32km, pa nazad ka korzou. Negde na 37-38km otvorio mi se pogled na prelepu Kantridu, stari Riječki stadion, ipak me je veliki umor tada sprečio da uživam u tom pogledu. Stalno sam se tokom trke preticao sa jednim čovekom, mogao bih reći i dedom skroz sedim koji me je konačno slomio i pobegao mi na 38 kilometru. Na uzbrdicama bih ja stizao njega, ali na svakoj nizbrdici ili ravnim deonicama on bi me opet pretekao. Posle trke sam bio ubeđen da je to izvesni Skelin Mile ’62 godište iz Šibenika, ali sada mi se čini da je to jedan još matoriji Šveđanin ’57 Nilsson Dag, zato je tako bio plav, beo, odnosno sed. Između 33 i 35 kilometra sam se dobro osećao, ali je kriza nastupila nakon 36km. Mišići na nogama su me boleli, a malo i kuk, teže sam disao. U jednom momentu peis mi je pao na 5:03/km, ali sam uspeo pred kraj malo da ubrzam. Poslednji kilometar nikako da prođe, kao da je engleska milja, sledi kratak ulazak na korzo, pa plavi tepih. Voditelj čita moje ime i kaže Slovačka, dodaje ne, ne to je Slovenija, Slovenija. Okrećem se u cilju i mašem rukom da nije. On me poziva. Kažem da sam iz Subotice, ali da mi otac jeste Slovak. On mi čestita i pita me da li to sme da objavi na razglasu. Dajem mu dozvolu i on kaže Dominik je iz Subotice, pa objašnjava to vam je u Vojvodini, odnosno Srbiji. Odlazim po flašu vode, medalju sam već dobio, vetar je nekako opet hladan, pa se zaklanjam u jedan prolaz da uradim vežbe odgrevanja pa što pre u šator na presvlačenje. Nakon toga je na gatu uz more služen topli obrok, ponovo zapravo pasta, ali mi je više prijalo ovoga puta, taman sam stigao i na proglašenje pobednika u polumaratonu i maratonu. U polumaratonu su prva tri mesta zauzeli Benedekovi Kenijci, kao što se i očekivalo, dok je u ženskoj konkurenciji mađarica Sabo Tinde. U maratonu je prošlogodišnjeg šampiona Tamaša Nađa iznenadio mladi Slovenac ’87 Ajron men Modic Matic koji je trijumfovao sa 2:32:00, više od 5 minuta prednosti od Tamaša 2:37:03, dok je treći bio poznati hrvatski trkač Robert Radojković sa 2:39:21. Hrvatska maratonka Jasmina Ilješ (nisam siguran napamet, nemam trenutno ženske rezultate) iz Varaždina je sa oko 3:02 bila znatno ispred Marije Vrajić sa 3:17. Odlazim na kafu na Riječki korzo, zatim po ranac u hostel, pa još malo u šetnju na gatu da bih u 18h autobusom započeo povratak ka Zagrebu i nakon presedanja i celonoćnog putovanja, iscrpljen stigoh u Suboticu oko 8h i taksijem odoh na posao, jer mi je čas počinjao u 8 i 20h.  

Rezultati:
https://my5.raceresult.com/122621/results?lang=en#1_1534CB

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/04/IMG_20190414_144842.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/04/IMG_20190414_144842-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkačaIzveštaj piše Dominik Deman. Ovo je moj četvrti maraton koji sam istrčao u Hrvatskoj, nakon Plitvica, Crikvenice i Zagreba, prvi maraton u ovoj kalendarskoj godini. Dugo sam ga planirao i prvi put sam putova sam, bukirao smeštaj. Uvod u ovo putovanje je započeo već u petak predveče. Moglo bi se reći i da sam...Zvanični sajt kluba