Iskustvo sa ovogodišnjih letnjih priprema, preneo nam je Dominik Deman.

Još u leto 2019. godine nakon posete Žabljaku i treninga sa Zdravkom Mišovićem i Tomislavom Aškovićem, plan je bio da se naredne godine u leto ponovo vratim u mesto podno Durmitora makar na 10 dana. Epidemiološko-politička kriza koja je zahvatila čitav svet, a posebno uticala na odnose Srbije i Crne Gore onemogućila mi je da to realizujem. U maju mesecu sam imao i velikih neplaniranih finansijskih izdataka povezanih sa renoviranjem kupatila u mom stanu u čemu su mi veoma pomogli roditelji. Bližio se kraj jula, bezbrižno sam provodio godišnji u Petrovaradinu u roditeljskom domu, svakodnevno trenirajući nekada manje, nekada više, nastojeći da održim formu, ako već ne mogu da je poboljšam za neku trku na jesen, pre svega maraton, koji će nadam se biti održan na nekom meni pristupačnom mestu. Iznenadila me je u pozitivnom smislu vest da je maraton u Sarajevu ipak održan 26. jula i drago mi je bilo što je Keti postigla dobar rezultat na njemu, kao i učešće Srećka i Mikija Ranđelovića. Nadao sam se da ću i sam učestvovati, ali zbog nekoliko razloga ipak nisam, sa željom da to ostvarim iduće godine u leto. Još se nisu slegli svi utisci oko praćenja dešavanja prvog sarajevskog maratona i fb stranice Keti o njenim iskustvima zapazih na stranici Active travelinga objavu ili raspis za trkački kamp na Vlasini u jugoistočnoj Srbiji  u trajanju od oko nedelju dana. Termin mi je veoma odgovarao, budući da je kamp završavo 17. avgusta kada i moj godišnji odmor. Naznačene planirane aktivnosti su zvučale veoma zanimljivo. Proverio sam svoje finansijsko stanje taj dan i ne dvoumeći se mnogo prijavio se popodne, bila je sreda, 29. juli.

     Brzo je došao i dan putovanja i ujedno prvi dan kampa. Keti me je povezala sa Miloradom Đukićem, trkačem iz Novog Sada koji je takođe bio učesnik kampa, a išao je svojim automobilom tako da sam uz podelu troškova sa vozačem imao obezbeđen prevoz. Toga toplog avgustovskog ponedeljka nešto iza 8h Milorad se pojavio pred mojom zgradom u Petrovaradinu (izašao mi je u susret da ne idem za Novi Sad). Uz upoznavanje u kolima, budući da se ranije nismo poznavali, krenusmo ka jugu. Prođosmo Karlovce i Čortanovce i iza Beške smo se uključili na autoput. Uskoro je i prestonica ostala za nama, a beli audi je klizio autoputem ka Nišu. Nedugo nakon Beograda napravismo pauzu na jednoj pumpi, a posle Leskovca prođosmo novim koridorom autoputa koji je vodio ka Makedoniji i Grčkoj. Kod Vladičinog Hana skrenusmo na istok i ubrzo prođosmo kroz gradić Surdulicu gde smo napravili još jednu kraću pauzu. Sledilo je još nešto više od 20km, ali je put bio vijugav i penjao se kroz planinsko područje. Bilo je rano popodne kada se pred nama pojavilo lepo Vlasinsko jezero.

     Negde oko pola dva prispesmo u travnato dvorište pansiona 3M, gde nas je dočekao Srećko Mićić, a uskoro se pojavila i Keti. Vrlo brzo pojavio se i trener Velimir Bojović Veki sa kim sam se zvanično upoznao i ako sam ga i ranije viđao na nekim trkama i znam za njegove rezultate. Milorad-Mićko pod njegovim vođstvom trenira već godinu dana. Raspoređeni smo po sobama. Uz Milorada-Mićka drugi cimer u mojoj sobi bio je Dragan Mladenović iz Svilajnca, maratonac i triatlonac, verovatno uskoro i „ajron men“. Ostali učesnici ovoga kampa su bili: Davor iz Sremske Mitrovice, Danilo iz Peruđe, ali naše gore list, što bi se reklo, Neven iz Kragujevca, Fredi iz Švajcarske, Tanja Grahovac iz Jajca rodom, Tijana Kabić iz Sombora, Jovana Čanak iz Beograda, žena (fitnes instruktor) koja ima istrčana četiri „mejdžora“, nedostaju joj još Njujork i Tokio, Jovana Jović iz Beograda, a zapravo Novosađanka, Aleksandra, takođe iz Beograda.

     Plan treniranja tokom ovoga kampa uglavnom je obuhvatao dva treninga dnevno: jutarnji u 7 i 30h i večernji oko 18h. Prvoga dana je bio lagani predvečernji trening od oko 5 km da se upoznamo sa terenom, da Veki vidi kako trčimo, da udahnemo planiniski vazduh, budući da je mesto Vlasina Rid na oko 1250m nadmorske visine. Bilo je to polusatno rastrčavanje na stvarno „izi peisu“ oko 6min po kilometru kako je moj garmin pokazao. To veče smo Vekiju poslali neke osnovne podatke o našem tračanju lične rekorde ili trke na kojima smo sudelovali preko viber grupe koja je ubrzo oformljena. Ručak i večera su po mišljenju nekolicine učesnika kampa bili nedovoljni količinski, a i glavni vlasnik pansiona je zbog povrede ruke došao tek sutradan. Prvo veče smo malo prošetali sa trenerom. Pansion se nalazi od jezera uz brdo uz samu šumu.

     Naredni dan je doneo lepo vreme i dva treninga ne naročito teška: najpre kratak jutarnji futing, a uveče nešto ozbiljnije nakon zagrevanja od oko jedne milje, ubrzanja na trim stazi prilagođena svačijim sposobnostima po mišljenju trenera. Za mene je bilo predviđeno 8 x 100m kroz 100m lagano, mada mogao sam još izvući sigurno bar dve deonice (postoje lepe fotke sa tog treninga). Tog dana sam otišao prvi put na malu pijacu u Vlasina Ridu gde se uglavnom nude domaći proizvodi poput rakije, slatkog, voćnog vina, borovnica, meda i sličnog. Okupao sam se prvi puta u Vlasinskom jezeru, tačnije uradio prvi trening plivanja nekih 500m budući da je voda dosta hladna i da sam bio sam. To veče smo saznali i za prve neprijatnosti ovoga kampa. Pred ubrzanja na treningu Keti nam je saopštila da ćemo izgleda morati da napustimo naš pansion već sutra ujutro. Došlo je do svađe sa vlasnikom. Keti je tražila fakturu, pa da uplati na račun vlasniku, a on je hteo sve u kešu, a u slučaju da izdaje fakturu tražio je 20% više od dogovorenog tvrdeći da nije tako dogovoreno. Ljudi su već bili nezadovoljni hranom, a donekle i tretmanom usluge uz to. Pale su i neke teške reči po svedočenju nekih učesnika kampa od strane majke vlasnika pansiona, jedne opasne babe, moglo bi se tako reći koja nas je nazvala pokvarenim severnjacima (ja sam se posle našalio da smo mi prokleti jenkiji ili možda čak i gringosi). Uz to je rekla sinu: „Teraj to odavde!“. U jutro odlaska je prvo parkirala kola na kapiju i slikala sve registarske tablice naših kola telefonom. Sva sreća Keti i Srećko su se brzo snašli  pa su već taj dan potražili novi smeštaj motel Narcis koji je bio alternativa i pre početka putovanja, ali se od toga odustalo zbog glasina da je tamo hrana loša i da nije za sportiste.

     U sredu smo nakon jutarnjeg treninga čiji veći deo je odrađen na pomalo zapostavljenom fudbalskom terenu nedaleko od pijace i doručka u pomalo napetoj atmosferi u kojoj su domaćini jedva čekali da nas se reše, a mi jedva da odemo, napustili „ranč prokletih“ koji doduše pomalo izgleda kao edenski vrt jer je u lepom okruženju. To jutro na treningu radili smo dosta atletskih vežbi u kojima sam ja bio najgori jer mi koordinacija pokreta nije jača strana pa je trener morao dosta da me opominje. Rekoh ja i njemu da su mi od sve atletike najteže te vežbe.

    U novom smeštaju smo se dobro snašli. Motel je bio prilično velik. Sobu sam delio sa pomenuta dva cimera, a imali smo i TV, doduše samo sa nekoliko programa. Motel je imao prilično veliki restoran sa dosta gostiju i lepu terasu na kojoj je naša ekipa sa kampa često sedela i pila od kafe preko pelinkovca do piva i vina. Odmah ću i pomenuti anegdotu od poslednje večeri. Otišao sam za šank da naručim četiri pića, sva četiri vina za našu sobu i Fredija švajcarca. Počnem da objašnjavam konobaru gde i kome da donese pića, a on me na kraju pita: „ Jel to za atletičare?“. Malko se osmehnuh u sebi i potvrdih, odmah smo se razumeli. Večeri na Vlasini su sveže, pa nije uvek ugodno sedeti uveče na terasi. Generalno nisam preterano dobro spavao tokom kampa, izuzev dve noći kada sam se solidno odmorio. Drugi smeštaj je bio bolji, ali meni su jastuci bili problem, pošto sam navikao kući na male Dormeo jastuke.  Hrana u motelu Narcis zapravo nije bila loša, samo je malo gurmanska. Za doručak je uvek bio švedski sto na kome su bili jogurt i mleko, tvrdi sir i domaći puter, obično uz to kriške belog hleba, domaća proja, gibanica sa sirom, viršle ili salama, neki put i pohovane tikvice, kuvana ili pečena jaja i uvek i neki džem koji nije bio sladak. Kafa i alkoholna pića, kao i sok su se mogli naručiti i plaćali su se posebno. Za ručak je uvek prvo bila supa, a zatim neko meso sa prilogom i salatom. Našim trkačima je smetalo što je priloga i salate bilo malo pa su to uvek tražili još. Često je posle ručka išao i desert u vidu kolača ili voća. Večeru je činio mesni obrok ili riba uz priloge. Budući da posle večere volim slatko naručio bih sa mojim cimerima i porciju slatkih palačinki što se naravno dodatno plaćalo-200 dinara ili bih doneo iz sobe bugarsku ćetenalvu koju sam kupio na mesnoj pijaci. Doručak je obično bio u 9h, ručak oko 13h, a večera u 20h.

     Večernji trening u sredu nakon promene smeštaja je bio veoma zanimljiv, uglavnom nije bio težak. 50 minuta trčanja asfaltom na sever prema Crnoj Travi i nazad. Zanimljivi i divlji predeli. Išli smo svi zajedno, a usput smo pričali. Priznajem da nisam zaklapao jer je bio „izi peis oko 5:30/km, a pri takvoj brzini ni brda mi nisu toliki problem. Raspričao sam se o književnosti i pisanju. Odličnog sagovornika sam našao u Tanji Grahovac, simpatičnoj Bosanki, magistru političkih nauka i prevodiocu sa engleskog i francuskog jezika, naravno maratonki. Budući da se dugo nismo videli, a znao sam je od ranije,  rekoh joj da me je ona navukla na Murakamija poznatog japanskog savremenog pisca i maratonca. Oboje smo bili oduševljeni nabrajanjem njegovih pročitanih dela, a u razgovor se pomalo uključila Tijana-Tića koja ima master iz psihologije i pomalo je čitala i ona Murakamija. Tanjina želja je da ga sretne i intervjuiše.

    U četvrtak ujutro je bio na programu Vekijev trening iznenađenja. Nakon zagrevanja svako je dobio zadatak da istrči određeni broj deonica sa nekim pauzama između. Najviše su dobile Keti i Tijana. Moj zadatak je bio 2x 500 metara sa pauzom od 45 sekundi između, zatim jednu hiljadarku, pa pauza minut, pa opet 2x 500 metara sa pauzom od 45 sekundi. Preporuka trenera je bila da ne idemo svom snagom. Pred ručak cimer Dragan, solidan triatlonac i ja smo preplivali jezero do druge obale i vratili se nazad do naše plaže. Prema Draganovom garminu jezero je na tom mestu široko 520 metara, što je nešto više nego Dunav kod Petrovaradina, ako izuzmemo onu krivinu kod ribnjaka. Meni je za ovu akciju bilo potrebno oko 28 minuta dok je Dragan išao 26 minuta, ali nije išao svom snagom. Meni je voda u Vlasinskom jezeru bila prilično hladna, hladnija od bazena pa i od Dunava. Dosta je mutna ili bolje reći zelenkasta zbog mnogo trave u priobalnom delu koja se nekada zapliće i oko nogu. Uskoro su isti podvig u trajanju od oko pola sata napravili Jovana Jović iz Beograda i Neven iz Kragujevca koji su došli posle nas na plažu. Mala plaža se nalazi oko 500 metara udaljena od našeg smeštaja, možda i nešto više. Travnata je, lepa za sunčanje, sedenje, ali ne preterano dobra za plivanje. Uz nju stalno pristaju dva brodića koja posetioce voze za 300 dinara po jezeru nešto više od pola sata, a postoji mogućnost da se iznajmi i pedalina i da se tako krstari jezerom. Ni jednu od ovih mogućnosti nisam iskoristio i ako sam cimere nagovarao da se poslednji dan provozamo brodićem, ali oni nisu bili nešto preterano raspoloženi za tu varijantu. Nisam bio zadovoljan preplivavanjem taj dan budući da nisam dobro namestio naočare za plivanje pa mi je pomalo ulazila voda, ometala me u plivanju, zastajkivao sam i pokušavao da ih namestim održavajući se na površini, ali nisam dobro uspeo. Sutradan smo ponovili preplivavanje i mnogo bolje mi je išlo. Večernji trening  se sastojao od pretrčane distance srednjim tempom, čak i laganije ako neko ne može,  određeni broj kilometara asfaltnim valovitim putem ka jugu i selu Promaji. Mićku, Tanji, Frediju i meni je zapalo 10 kilometara, dok su Keti, Tijana i Dragan dobili 12. U povratku sam malo ubrzao i osamio se, prijao mi je trening.

     Sutradan u petak imali smo samo jutarnji trening od nepunih 8 kilometara budući da je za subotu ujutro Keti smislila jednu ozbiljnu dužinu, tako da sam taj dan više plivao. Ovaj dan kako sam već i spomenuo bolje sam plivao. Oko 11 časova smo pristigli Dragan i ja na plažu popili u improvizovanom kafiću iznad plaže, koji je zapravo jedan veći kiosk gde prodaju pljeskavice, pomfrit i palačinke,ali se i piće može naručiti i sesti napolju za napravljeni šank, po jedan espreso da nas razdrma pred plivanje. Malo smo šmekali po plaži ženski svet, ali onda presekoh ovo opuštanje predlogom da zaplivamo, jer ako još odlažem kasnije ću sve teže u vodu. Setih se još pre toga savremene hrvatske serije „Crno-bijeli svijet“ i nekog nazovimo novozagrebačkog govora, pa rekoh cimeru: „Znaš li kako danas tamo kažu imaš li devojku?“ „Imaš li komada?“-odmah sam dao i odgovor. To se veoma dopalo Draganu, tako da kada smo išli na jezero, najčešće na plivanje, on bi rekao: „Idemo da vidimo ima li nekih komada tamo?“ Jednom je sa žaljem konstatovao da mu se čini da su ovde sve neke udate, a dodao je da većinom na Zlatibor dolaze neke emancipovane Beograđanke u lov na neke opasne tipove, verovatno lovarne. Ovo je ipak Vlasina, jugoistočna Srbija, pomalo divljina.

     Hobi našeg trenera Vekija je pecanje, pa ga baš i nismo viđali na plaži. Uveče voli da popije po jedno zaječarsko, možda se poslednje veče zalomilo još koje, mada tada se ni drugi nisu štedeli, pio se tu i pelin kao i vino što spomenuh. Tokom kampa sam popio čašu crnog vina, jedan špricer i pola litre tamošnjeg vina od divlje kupine koje sam kupio na pijaci, a koje je nešto slabije i dosta slatko, a kažu da je dobro i za krv.

     Petak po podne bio je predviđen za one koji žele odlazak na divlju plažu na jugoističnoj strani jezera koja je od našeg smeštaja udaljena oko 16 kilometara jer se mora obići jezero i spuštati se nekim zemljanim putem. Mićkov audi i kola našeg prijatelja Davora iz Mitrovice su se nekako spustila stazama i bogazama do par stotina metara od jezera do poslednjih kuća. Bilo je i tu malo incidenata dok smo se spuštali, budući da se dvoja kola ne mogu mimoići, na jednom mestu prilično uskom je dolazio auto sa sredovečnim čini se bračnim parom u susret. Ispred nas su bili Mitrovčani. Bračni par koji je njima dolazio u susret jedva pristade da ode pedesetak metara u rikverc gde je bilo proširenje i gde su se mogli skloniti, ali to je mnogo iritiralo sredovečnu gospođu koja je Davoru, Dinu i Nevenu kroz prozor uvređeno pokazala srednji prst. Na kraju puta kroz ovu nedođiju čekao nas je, a ko bi drugi nego Srećko, da nas sprovede do ostatka ekipe uglavnom ženskog dela koji se ranije dovezao na plažu. Bilo je oblačno i vetrovito. Priroda ovog dela jezera je divna, pomalo divlja. Obala je strma, plaža je zapravo jedan strmi proplanak obrastao travom i retkim drvećem. Sa jedne strane je manji zaliv. Vidi se u daljini druga obala i jedno ostrvo. Na južnom delu jezero je znatno šire i slabije nastanjeno. Moja procena je da je tu jezero široko oko 1,5 kilometara, a možda i nešto više. Devojke iz naše ekipe su sedele na obali, reko bih da su se Tijana, Keti, pa i Tanja već možda okupale, pa im je pomalo bilo i hladno. Tanja je pozirala u svom sportskom kupaćem na kome i na gornjem i na donjem delu stoji natpis Srbija, na šta joj je jedan rekao bih lokalni bajker sa svojom devojkom, koji se tamo zatekao rekao: „Baš ti je dobar kupaći“. Pred odlazak nas je počastio jednom za mene dobrom pesmom koja me je podsetila na stare dane. Sa njegovog motora je treštao „Thunder struck“ od AC/DC sa albuma „The raizors edge“ s početka devedesetih godina. Retko se to čuje na južnoj pruzi budući da u motelu i kafe- kiosku na plaži najčešće trešte narodnjaci ili Karleuša, Ana Nikolić i slično. Kraj nas je plandovala neka rekao bih po naglasku domorodačka porodica, imali su i čamac i ribarsku opremu. Drugih nije bilo.

     Na trenutak se između sivih oblaka promolilo sunce i obasjalo predeo dajući mu pomalo čaroban izgled. To me je definitivno prelomilo da se odlučim da taj dan još jednom isplivam. Odbacih svoju odeću, oprezno se spuštajući niz strmu obalu i proveravajući ladnoću vode. Izgovorih: „Verovatno ću se zbog ovoga kajati, ali posle j. nema k.“Ne znam da li me je neko uopšte i čuo jer sam se bacio u vodu i počeo kraul da plivam ka sredini znajući da su svi pogledi uprti u mene, pa da bih se što brže udaljio i prikrio verovatno loš stil. Nastavio sam još malo leđno, opet nisam naočare namestio da dihtuju. Okrenuo sam se, društvo na obali mi se učinilo dosta malim. Odustao sam od plivanja na susedno ostrvo budući da moj drugi cimer i triatlonac Dragan nije išao na ovaj izlet. Zapravo čini mi se da sam se udaljio od obale svega dvesta metara, iako je izgledalo u početku dalje. Polako krenuh da se vraćam prsno plivajući sa uranjanjem. Moj potez je uticao da i drugi požele u vodu. Uskočili su Srećko, Keti i Neven, a kada sam već izašao na obalu učinila je to crnokosa Jovana plešući, a zatim i Jovana Čanak koja je plivala elegantno poput mitske sirene pokazujući raskoš svog talenta, a ujedno potvrđujući da je verovatno i dobra fitnes instruktorka. Naša ekipa je puštala muziku, uglavnom strane i domaće balade, veselo se čavrljalo i fotkalo, Tanja je nekim elektroaparatom i elektrošokovima lečila dobrovoljce koji su pristajali na njenu terapiju, a ja sam se opredelio da malo čitam izvaljen na peškiru na padini na stomak poput nekog morža što se i vidi na fotografijama. Sunce je oteralo olujne oblake sa ovog dela jezera, a mi smo nešto pre smiraja dana krenuli automobilima ka motelu na večeru iščekujući vikend pred nama.

     Došao je vikend sa posebnim programom. Na predlog Keti, trener Veki je napisao program dužine za svakoga prema svom mišljenju i stepenu forme u kome se pojedinac nalazi. Veče pre sam urgirao da me iz druge grupe koja je imala zadatak da pređe nekih  19 km prekomanduje u onu za koju je predviđeno da optrči krug oko jezera, prvobitno dužine 32 km, ali budući da je trasa donekle izmenjena i određeno je da se istočna strana pređe treil stazom koju je tek potrebno utvrditi, a uređaji za navigaciju su pokazali nešto manje od 30 km, dok je Keti uz to dodala da ko zaokruži na 30km on je magarac.  Start je bio predviđen za 6h ujutro. Jutro je bilo sunčano, ali sveže, kao što su obično jutra na planini. I ako je Veki zahtevao apsolutnu tačnost na treninzima u minut i obično nije nikoga čekao, zbog ranog starta, danas je napravio izuzetak pa smo krenuli u 6 časova i 7 minuta. Sa kolegom Draganom sam se priključio naprednoj grupi koju je predvodio lično trener. U sobi je pao dogovor da Draganče sledi Keti jer je robusniji, a da ja u stopu pratim Tijanu-Tiću. Svako je poneo i neku svoju okrepu. Eksperimentisao sam i u flašici od rosa vode 0,33l sam pomešao rosu i kašiku vlasinskog meda. Za svaki slučaj u džepu sam imao i magnezijum direkt. Nešto blažim tempom su istu trasu krenuli Tanja Grahovac, Jovana Čanak i Srećko Mićić, a priča za sebe bio je švajcarac Fredi koji je upočetku malo divljao, nametnuo je jači peis i sve nas ostavio, ali je pukao negde oko 15 kilometra na najtežim asfaltnim brdskim deonicama pa je znatno zaostao. Neven i Mićko su odradili lep polumaratonski trening do sela Promaja i nazad, ukupno 19-20km. Ostali učesnici su dobili zadatak da trče 14 ili 8 km u skladu sa formom ili iskustvom u trčanju.

     Naša petorka je dobro gazila. Prvih desetak kilometara do Promaje skoro da nisam osetio. Oni su prošli najviše u razgovoru sa trenerom Vekijem o njegovoj karijeri, poznatim atletičarima poput Galena Ruppa, Ditera Baumana, Mirka Petrovića, Osmana Junuzovića, Amela Tuke, pa i profe Zorana Jankovića. Još na zagrevanju Veki nam je ispričao njegov pohod na Beč i olimpijsku normu u aprilu 2015. Olimpijsku normu nije postigao zbog više nepovoljnih okolnosti, ali lični rekord je postigao sa 2:24:07, zauzeo je 11.mesto (da je bio 10. plasirao bi se na Olimpijadu u Riju 2016. budući da je Bečki maraton golden label-prvih deset ide na Olimpijske igre ili da je imao rezultat ispod 2:20. Bio je spreman za 2:17, ali u maratonu nekoliko sitnica može mnogo toga da promeni. Nisu mu dozvolili da startuje sa elitom minut ranije, promašio je na stolu svoju okrepu, vetar i sunce, slabo usmeravanje na stazi, pogrešno skretanje… Ipak Veki se priprema da istrči jedan dobar maraton u holandskom Roterdamu, gde je već jednom nastupio i odustao. Njegov rezultat iz Beča ga stavlja na 15. mesto na listi srpskih maratonaca svih vremena do danas. Kako sam reče 30 godina je u atletici, a sada ima 35. Oduševilo me je kada je rekao da je u juniorskim danima imao bolje parametre i ostvarenja od Galen Ruppa moga omiljenog trkača. Nisam jedno vreme zaklapao ispričavši i neke moje anegdote sa kampa na Žabljaku i priprema u Ulcinju zimus. Bojažljivo sam najavio da mi je neki cilj da pokušam istrčati jedan maraton za oko 3:10 zbog norme za Boston, ako posle svega ovoga trčanje bude isto i ako budu postojali masovni maratoni. Veki je pohvalio moje trčanje, posebno na brdima i ako je rekao da na usponima manje pričam, čak mi je rekao da sam materijal za rezultat oko 3h, što sam ja odmah negirao.  Na to je on odgovorio da je najveći problem u mojoj glavi koju on ne može otključati. Kasnije, poslednje veče kada smo diskutovali o treninzima i rezultatima dao je kao primer Keti koja je imala veliku veru u sebe i samopouzdanje. On lično kao njen trener već duže vreme, nije verovao ni nakon mnogo rada sa njom da može da istrči maraton 2:59-ispod 3 sata, a ona je verovala u sebe i to postigla u Berlinu pre dve godine.

    Posle 19 km sišli smo sa asfaltnog puta na zemljano-kameniti. Počeo je trail, a osećao sam i znake umora. Smenjivali su se zemlja, kamenje, blato, prepreke na putu, visoka trava, poljane i šume manji usponi i opasne nizbrdice. Keti je non stop morala da lagano trčeći traži na telefonu trek i da proverava putanju što nas je sve usporavalo i ako nismo stajali. Bilo je više raskrsnica i paralelenih staza. Veki je negodovao, krivio je i sebe što je dopustio ovakav trening i da mu učenici rade šta hoće. Rekoh mu: „Ti si trener mekog srca“!, što mu baš nije bilo drago. Pitao se kako će drugi deo ekipe koji ide malo sporije pronaći pravi put? I ja sam malo gunđao, posebno nakon što sam jednom nogom ugazio u žitko blato, ali sam da popravim raspoloženje rekao da su ovakve staze omiljene u mom klubu ARK Tronu, a da trčanje po ovakvim vukojebinama najviše vole Đurika i Jamanta. Što gori uslovi to je za njih bolje. Trčao sam sada naporedo sa Keti, povremeno joj pridržavao okrepu da nas u trku slika ili proveri put. Ona se samo plašila da ne naiđemo na zmiju, jer navodno zna i tu da se zadesi koji poskok. Na kraju je i Veki bio raspoloženiji, kako je teren postajo bolji, šumovitiji. Rekao je da bi na ovom peisu koji je za njega bio veoma slab mogao da trči ultramaraton 24h. Konačno smo se približavali civilizaciji. Između drveća se nazirao asfaltni put koji vodi od Crne Trave ka Vlasini Rid gde je bio naš motel. Ostalo je još jedna milja otprilike asfaltom. Veki je počeo da nas zeza, ubrzao je uz brdo trčeći unazad. Nekako sam držao Keti, cimer Dragan je izgledao sveže, a Tijana je malo zaostala iza, ali je hrabro završila koju sekundu posle, malo su je brda iznenadila (trener joj je dao podršku kad je bilo teško). Moj garmin se zaustavio na 29,78km i 2:44:28,  sa prosečnim peisom oko 5:31/km, dok je kod onih koji imaju bolje uređaje zabeležena i visinska razlika od blizu 400 metara. Brinuli smo se za drugu grupu koja se usput rasula. Neki su nosili telefone. Fredi je otišao ko zna gde, možda je produžio prema Bugarskoj na istok, verovatno će ga neprijatno iznenaditi granica. Naša prva postava nazovimo je tako je uradila još par fotki na cilju, (priložiću ih uz ovaj tekst), a zatim lagano istezanje i doručak, jer bilo je devet sati kada nam je obično bio doručak.

     Mi smo već doručkovali kada je  i druga grupa koja je imala istu deonicu da pređe laganijim tempom pristizala. Jovana Čanak je sama prošla šumu i našla put, a da nebi razmišljala puno i dozvolila da je obuzme strah, stavila je slušalice u uši i uključila muziku. Nakon doručka stigao je donekle iscrpljen i Fredi, ipak nije završio u Bugarskoj, a kada sam ga uveče pitao da objasni gde je bio, slabo sam razumeo njegove odgovore na engleskom, osim da mu beton smeta za stopala. On zapravo dosta zna srpski, slabo priča, ali razume prilično budući da često dolazi u Srbiju, nosi znojnicu u bojama srpske zastave oko glave dok trenira, čak je sa njom trčao i maraton u Zagrebu, a Keti ga je jedva odgovorila da ne trči u bojama srpske zastave ove godine u Splitu, ne znam da li je on uopšte razumeo zašto. On je inače kul lik, pripada ruskoj pravoslavnoj crkvi i ako je Švajcarac i uvek sredom i petkom strogo posti, tako da su se konobari u restoranu malo mučili sa njim šta da mu donesu. Tanja je njegove želje simultano prevodila sa francuskog da bi vežbala. Fredi osim engleskog i francuskog govori naravno i nemački, a za italijanski ga nisam pitao. Ima 42 godine. Pristigoše posle i Tanja i Srećko. Tanja reče nikada više trail, a kada sam Srećka upitao kako je bilo on reče da mu je trčanje bilo teško, ali je šetnja posle bila dobra. Srećko zapravo sa nama i nije trenirao, osim ove dužine, jer on ne radi kratke treninge. On kada se uželi uradi kući neki trening, a samo trči maratone, ultre, ponekad i polumaraton.

     Bila je subota, Velika Gospoina po gregorijanskom kalendaru pa sam se posle ručka počastio voćnim vinom i malo odremao. Veče pre je pala kiša, a padala je taj dan i oko podne. Budući da je popodne prestala mada je bilo sveže, otiđoh sa Draganom ponovo do jezera da nakon kafe i malo šmekanja po plaži otplivamo još jednu turu. Izdržao sam oko 20 minuta, po mojoj proceni oko 700 metara, dok je Dragan plivao pola sata nešto više od kilometar. Voda mi se sada činila ledenom nakon kiše u petak i u subotu. Na obali sam se po izlasku skoro 45 minuta tresao već presvučen u suvo i žalio što nisam poneo nešto sa dugim rukavima. Tog dana smo zbog dužine bili takođe oslobođeni drugog treninga. Uveče je bila oluja pa je pred večeru nestalo struje u motelu. Večerali smo pečenu pastrmku pri svetlosti mobilnih telefona i nekih lampi na bateriju. Brzo se povukosmo na spavanje.

     Nedeljno jutro je osvanulo sveže i oblačno, ali bez kiše. Jutarnjeg treninga smo bili oslobođeni budući da su Veki i Keti predvideli jednu dužu šetnju u prirodi. Ipak moji cimeri su hteli da trče tako da sam i ja pristao. Naša soba je išla na jutarnji trening koji je za mene trajao 40 minuta uglavnom po brdovitom terenu. Budući da kiša nije padala, posle doručka krenusmo organizovano u šetnju na obližnju planinu Čemernik. Samo je Dragan odlučio da preskoči ovo druženje i odvoza jednu turu bajsom. Poneo je u paktregeru svojih kola svoj triatlonski bicikl sa sprintericama i napravio finu turu do Crne Trave i Promaje jedan krug, prešavši 44km po brdovitom terenu, po asfaltu. Uspinjali smo se malim asfaltnim putem na zapadnoj obali Vlasinskog jezera ka crkvi svetog Ilije. Oko 10 časova stigosmo u crkvicu ukrašenu živopisnim ikonama. Liturgija je upravo bila završena kao što sam i pretpostavljao, kraj glavne ikone proroka Ilije bili su odloženi ostaci nafore. Ljudi nije bilo mnogo. Kratko smo se zadržali u samome hramu dok su neki ostali da stoje ispred. Nastavismo ka gore. Iza crkvene porte je prelepi vidikovac na kome su se mnogi fotkali. Najviša tačka do koje smo dospeli bio je izvor svetog Ilije na ulazu u šumu gde smo se malo odmorili i uradili zajedničku fotografiju. Odustali smo od osvajanja  vrha planine Čemernik zbog blata koje je stvorila kiša prethodna dva dana. Lagano smo se vraćali u motel, a sivi oblaci su donosili novu kišu, taman smo stigli nazad. Ipak kiša nije dugo padala tako da smo kasnije popodne mogli komotno u još jednu šetnju do pomenute plaže na kafu, moji cimeri i ja. Budući da je bilo sveže i da sam se prethodni dan smrzao, odustao sam od plivanja, a to je ovoga puta uradio i moj cimer triatlonac i verovatno uskoro iron man Dragan iz Svilajnca.

      Usledio je lagani večernji trening sa nekoliko jakih stotki na kraju, što je posebno dobro Milorad-Mićko odradio. Njegova omiljena disciplina su trke Spartan, to bi bilo nešto kao treil ali još ekstremnije sa nošenjem tereta, provlačenjem, kretanjem kroz neke konopce, veoma popoularno u SAD-u i Slovačkoj. Nakon večere dali smo malo sebi oduška što već jednom spomenuh, jer bilo nam je poslednje veče. Trener je zagonetno nestao posle večere, ali se oko 22h pojavio i ispričao nam je da je bio da se susretne sa starim prijateljem i poznatim atletičarom Milošem Mitrićem koji je pristigao na Vlasinu, a neko vreme je bio u SAD-u. Pred spavanje sam pitao Vekija za još koji savet, pričalo se i o budućim trkama. On misli da je u treningu deonica za maraton najbolje raditi 2000m ukupno 10-12 km deonica ne suviše jakim peisom. Kada sam ga pitao za mišljenje o mesečnoj kilometraži, rekao je da za maraton svakako preporučuje bar 400 kilometara, ali kvalitetno odrađenih treninga. Uplašio sam se da ne kaže 600km, kao Ašković kada sam ga u leto prošle godine pitao na Žabljaku, pa mi je malo laknulo, zadržavajući ovaj drugi podatak za sebe.

    Došlo je i poslednje jutro boravka u našem trening kampu. Temperatura je porasla, nazirao se topao dan. Odrađen je još jedan zajednički trening koji je predvodila Keti uz dosta fotkanja, a trener je samo koordinirao. Poslednji doručak u motelu, brzo pakovanje, jer nam je rok bio da napustimo sobe do 10h. Mlađa Jovana nas je zbog posla napustila već dan ranije. Čas rastanka se približio. Pozdravljali smo se razmenivali još po koji kontakt, čak mi je i konobar kod koga sam naručivao vino pružio ruku i rekao:  „Dođite nam opet“!. Nešto pre nas otišla je grupa mladih iz  AK Inđije koji su takođe ovde bili smešteni sa svojim trenerom poznatim Mirkom Vujaklijom, koga sam prošle godine video i na Žabljaku. Jovana Čanak me je lepo pozdravila, predložila zajednički trening dužine na Adi sa njenom grupom, ako me put subotom nanese u Beograd. Mićko je svoju mašinu pokrenuo oko 10 i 15h i nakon 45 minuta koliko nam je otprilike trebalo da siđemo sa Vlasine i prođemo Surdulicu, jezdili smo autoputem ka severu, a ja sam omamljen lekom protiv mučnine u vožnji (za svaki slučaj) dremao do prve pauze na pumpi iza Niša gde smo popili po jedan kratak espreso. Vrelog augustovskog popodneva nešto iza 15h Milorad me je dovezao do zgrade u Petrovaradinu, gde smo se prijateljski rastali uz dogovor da se čujemo i vidimo u Novom Sadu, kao i da me on poseti ako bude išao u Suboticu. Bio sam umoran, ali nije bilo vremena za opuštanje, jer čim sam stigao i prepakovao stvari, ostalo mi je vremena da samo ručam i krenem na voz za Suboticu, budući da mi se završavao godišnji odmor, a sutra ujutro je počinjao posao.

     Mislio sam na kamp, ljude koje sam upoznao na njemu ili ponovo sreo o budućim treninzima i trčanju. Po mojom računici istrčao sam na 12 treninga oko 105 kilometara za ovih 7-8 dana i odradio 5 treninga plivanja u jezeru sa skromnih 3,5-4 km ukupno po mojoj proceni. Ne računajući i kratke šetnje u nedelju smo napravili jednu dužu na planinu Čemernik u dužini od oko 8-9km. Nadam se i sledećeg leta nekom sličnom iskustvu.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2020/08/Vl.25.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2020/08/Vl.25-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkačaIskustvo sa ovogodišnjih letnjih priprema, preneo nam je Dominik Deman. Još u leto 2019. godine nakon posete Žabljaku i treninga sa Zdravkom Mišovićem i Tomislavom Aškovićem, plan je bio da se naredne godine u leto ponovo vratim u mesto podno Durmitora makar na 10 dana. Epidemiološko-politička kriza koja je zahvatila čitav svet, a posebno...