Izveštaj o utiscima iz trening kampa piše Dominik Deman.

Putovanje male grupe trkačkih entuzijasta započelo je sunčanog julskog jutra 5.jula u petak kraj železničke stanice u Novom Sadu. Vođa puta, iskusni trkač-atletičar i trener Zdravko Mišović svojim automobilom je došao po nas. Trio koji ga je čekao su činili vojnik Đuro Borbelj i jedan od najboljih trkača na duge staze u Srbiji trenutno, iskusni  rekreativac i veteran subotičkog trčanja Trbojević Bogdan  i moja malenkost. U Beogradu kraj Arene smo pokupili Jagodinca Stanojević Miloša, ali smo pre toga svratili do Rume, odakle je kretao nešto kasnije drugi deo ekspedicije za Žabljak. Energičnom vožnjom, uz druženje, razgovor i pomalo čitanja sa moje strane, nakon kratke pauze na jednoj pumpi i kraćeg zadržavanja na državnoj granici Srbije i Crne Gore, na prelazu Jabuka-Ranče, ugledasmo u jednoj kotlini Pljevlja, a nakon njih čuvenu Đurđevića Taru, a uskoro i Žabljak.

     U zaseoku pokraj samog Žabljaka na jednom proplanku sa koga se pruža fantastičan pogled na vrhove Durmitora nalazi se atletski kamp Ašković. Veoma srdačno i ljubazno su nas dočekali Tomislav Ašković i njegova supruga Danica. Vrlo brzo smo se smestili, a pre večere Zdravko nas je poveo na jedan trening rastrčavanja. Do ponoći toga dana pristigao je i rumski deo ekipe koji je predvodila Dragana Špehar, a činili su je još i Branislav Srdić, kao i Milan i Stevan Marković, da bi sutradan pristigao i Aleksandar Bojović. U jednom prizemnom apartmanu smo bili smešteni u prvoj sobi Stanojević Miloš, a u drugoj smo cimeri bili Bogdan i ja. Apartman je bio lep i prostran. Noći na Žabljaku su prilično hladne i leti, tako da je uveče bilo uobičajeno da se osim jorganom pokrijemo i bar još jednim ćebetom. Obično bih ujutro prvi ustajao, kuvao kafu za nas trojcu i listao vesti na internetu, ako bi wi-fi signal bio dobar. Sledila bi priprema za prvi trening ili doručak.

     Dani su počeli da se nižu kao na traci, ali nisu bili monotoni ili jednolični, svaki je bio po nečemu specifičan. Brzo smo ušli u ritam treninga. Nakon prepodnevnog futinga u subotu prepodne, popodnevni trening je bio prilično zahtevan, meni jedan od najtežih, jer su nakon zagrevanja od 4km, usledile deonice od 6x1000m u kojima sam pokušao koliko toliko da sledim Zdravka i Baneta. Količinski sam to uspeo, ali ne i brzinski. Sve u svemu zbir kilometara u treningu za subotu je iznosio oko 20km. Budući da smo za nedelju imali posebne planove taj dan nismo nešto forsirali sa treningom. Jedan jutarnji trening je predstavljao neku nazovimo to manju dužinu od 14 kilometara laganijim tempom po valovitom terenu sa jedom dužom promenom predzadnja dva kilometara. Promenili smo trasu. Išli smo kraj naselja Žabljaka, prvo pešačkom stazom-trotoarom, a zatim uz kolovoz levom stranom ka vrhovima Durmitora starim putem za Nikišić gde je manja frekvencija saobraćaja. Inače uobičajena trasa za trening je bila levom stranom asfaltnog puta nedaleko od atletskog kampa Ašković ka zaseoku Podgori. Put je bio dosta uzak, dva motorna vozila su jedva mogla da se miomoiđu, a bio je i okružen četinarskom šumom i veći deo tokom 4km u jednom pravcu od kampa imao je pad nadole ili bismo mogli reći da je u pitanju blaga nizbrdica, tako da u povratku je bilo uvek teže jer nas je očekivala blaga uzbrdica u više talasa po par stotina metara. Često mi se činilo da futing idem sporo i da teže ubrzavam jer planinski razređeniji vazduh i uslovi pod kojima smo trenirali su bili nešto sa čime sam se prvi put sreo na treningu. Futing bi većina ekipe radila 5-6km nekim peisom od oko 6 min/km, dok sam ja nastojao da to bude 5:20-5:30/km.

     U početku je bilo mnogo planova da se boravak u blizini nacionalnog parka i predivne prirode ovoga dela Crne Gore iskoristi i za razne obilaske i druge vidove rekreacije da ne kažem i sporta. Predlog je bio da se iskušamo u raftingu na Tari, veslanju ili splavarenju kroz brzake, a do polazišnog mesta na Đurđevića Tari bismo došli automobilom. Zatim je tu bio i predlog da se iskušamo na zip-lajnu, jednoj vrsti žičare koja čoveka-pojedinca vodi, spušta iznad kanjona Tare. Raftinga sam se plašio, a i cena od 45 eura po osobi za kraću varijantu mi je bila preskupa budući da sam imao 40 eura i približno toliko još u dinarima. Na zip-lajn bih još i pristao. Ipak odmah sam pristao na Zdravkov predlog da se popnemo na najviši vrh Durmitora, Bobotov kuk koji je visok oko 2520 metara. Durmitor ne spada u opasne planine, ali ni ova avantura nije sasvim bezopasna. To nam je bila zamena za drugi-popodnevni trening u nedelju. Vodič nam je zvanično bio Šimun, planinar i trejl- trkač iz Hrvatske koji je bio u Tominom kampu. Predlog da se podelimo na dve grupe nije bio baš najblja varijanta, ali se ipak na kraju sve dobro završilo. Udarnu ekipu su činili Šimun, Zdravko i Bane koji su planirali da se popnu na Durmitor sa duže i strmije strane. Drugu ekipu predvodio je Rumljanim sa iskustvom u planinarenju Marković Milan, zatim njegov sin Stefan, Ljiljana Tasić iz Pančeva, Bogdan Trbojević koji je u mlađim danima prošao i rafting na Tari, Stanojević Miloš iz Jagodine i ja. Naš zadatak je bio da se sa druge strane Durmitora sa tačke koja se zove Sedlo, a nalazi se na 1900 metara nadmorske visine, a do nje se može doći kolima, popnemo na Bobotov kuk. Tu je uspon nešto blaži, padina je pitomija i većina ljudi prvo tuda pokušava. Nije počelo dobro jer nismo baš razumeli uputstva Šimuna i Zdravka kako se stiže do Sedla automobilom. Promašili smo put, pa smo izgubili nekih dvadesetak minuta, možda i pola sata po okolnim zaseocima, budući da smo skrenuli na stari put za Nikšić. Kada smo napustili vozilo na Sedlu, tog sunčanog popodneva dočekao nas je jak vetar i ako je temperatura bila podnošljiva. Nakon oblačenja i prilagođavanja okolnostima konačno smo započeli uspon, Milan nas je hrabro poveo gore. Zbunio nas je i jedan čovek koga smo na početku uspona sreli, a koji reče da je ova obeležena staza Surutka-Bobotov kuk dosta teška i da smo kasno krenuli budući da je bilo oko 15h. Pretila je opasnost da nas uhvati mrak, pre nego što se spustimo nazad do Sedla.

     Prvih 400-500 metara smo solidno napredovali, uska staza je vodila uzbrdo preko široke livade, a zatim se sužavala i išla uz stene. Uskoro se pojavila prva teža prepreka. Morali smo savladati stenu pod velikim nagibom u dužini od oko 10 metara, ali su iskusni planinari na tom mestu pre nas napravili sajlu, jer bi bez nje bilo prilično opasnije. Nisam se mnogo plašio mada sam pri penjanju, jer još nisam imao to iskustvo sa sajlom malo čuknuo lakat u stenu. Tu smo ostali bez jednog člana grupe, Miloša Stanojevića. Vođa grupe Milan je odlučio uz Milošev pristanak da se on ipak vrati u bazni kamp od koga nismo bili daleko ili bolje rečeno do kola, budući da nije znao da li će u povratku moći lako sići niz stenu sajlom, a veliki problem je bio što niko od nas nije znao šta nas još očekuje do vrha, kakve ćemo još prepreke morati savladati, a ograničeni smo vremenom. Manje brojna grupa je krenula dalje. Nakon uspona sajlom staza nije bila teška narednih stotinak metara, ali je bilo potrebno biti vrlo pažljiv budući da je sa leve strane praktično bila provalija od par desetina metara. Uskoro zađosmo između dva planinska prevoja gde više nije bilo ambisa, nego brdovite livade i ogromne stene, a prestali su i jaki udari vetra. U senovitim  uvalama bilo je gomila snega koji se na nekim mestima topio i stvarao male potoke. Kada sam to prvi put video, morao sam u neverici da napustim stazu približim se i opipam rukom sneg da se uverim da je to pravi sneg. Par metara dalje su neke planinske biljke i cveće, a u udubljenju sneg. Naravno ovakve momente je Bogdan često koristio za slikanje. Malo sam se plašio da će nas to suviše usporiti s obzirom da je Milan bio uplašen da li ćemo stići, ali kada sam nakon povratka kući video ove Bogdanove slike bilo mi je drago. U međuvremenu ostadosmo bez još jednog člana ekspedicije. Mlađani Stevan, gimnazijalac, Milanov sin je osećao sve veći bol u uvetu zbog promene nadmorske visine i jakog vetra, tako da je Milan odlučio da ga vrati nazad sa jednom grupom mislim Čeha koji su se vraćali, do tada smo prošli možda 1,5 kilometara. Staza je bila obeležena crvenim kružićima i strelicama po stenama koje ponekad nije bilo lako pronaći. Nakon prolaska kroz još nekoliko dolina i okrepe u vidu voća i vode sačekalo nas je probijanje kroz neke stene iza kojih nas je iznenadilo malo jezerce, koje je meni u početku izgledalo kao baruština. Na steni iznad je sedelo dvoje mladih. Krenuli smo ka novom usponu. Požurio sam malo napred ka gore, dok je Milan malo pričekao Bogdana i Ljilju. Ponovo se isprečila jedna okomita stena od oko 10 metara koju se moglo savladati uz pomoć postavljene sajle. Ovoga puta sam to lakše izveo. Video sam nekoliko desetina metara na strmoj stazi iznad još neke mlade koji su grabili ka vrhu. Od jednom smo među stenama ugledali dva psa koja su ko zna kako tamo dospela. Približavao sam se poslednjem prevoju sa kojeg se videla i druga strana Durmitora, iznad mene je bila vertikalna stena od nekih 70 metara sam Bobotov kuk. Vetar je počeo opet ludački da duva, a nailazili su i sivo-plavi oblaci. Na prevoju opazih priliku u narandžastom koja mi se učinila poznato. Bio je to Šimun iz kampa, a zatim tek spazih Baneta i Zdravka iza stene, oni su upravo dolazili sa druge strane strmijim usponom. Veoma se obradovah, ali i malo razočarah kada je Šimun rekao da odustajemo pred ciljom budući da vremenske prilike nisu obećavale ništa dobro. Preostalo je po njegovom pričanju da obiđemo vrh sa druge strane pa da se uspnemo vertikalno između dve stene pomoći sajle na najviši vrh Durmitora, najviše pola sata još vremenski. Ipak on kao iskusni planinar reče da ni sam neće danas ići gore, a da i mi neiskusni to danas ne pokušavamo budući da može biti pogibeljno.

     Slikali smo se još jednom na tom prevoju, pa je nakon oko dva i po sata napredovanja ka vrhu, sledio silazak ili bolje reći povratak nazad koji je brže protekao i tokom kojega sam ja na kraju bio na začelju. Lep prizor je bio kada smo na jednom proplanku pri spuštanju nekoliko desetina metara od nas ugledali divokoze koje su uskoro uplašene našom pojavom odskakutale među stene začas, a Bogdan je uspeo donekle da ih i uslika, a i Zdravko. Pomalo razočaran što nismo dospeli na sam vrh i jednom kliznuvši na dupe bez težih posledica u sebi sam ponavljao: „Je… ti planinčuge, kamenčuge i stenčuge“…, bolje da se ja vratim trčanju na visoravni šumskim i livadskim stazama na ipak podnošljivih 1500 metara nadmorske visine. I u povratku je bilo peripetija. Iskusni Šimun se dokopao prvi puta na Sedlu, stopirao je prvi automobil i otišao bez pozdrava. Milan Marković je morao najpre Zdravka,Baneta i sina da odveze svojim autom sa druge strane planine gde se Zdravko parkirao, pa da se ponovo vraća po Ljilju, Bogdana, Miloša i mene. Bližio se zalazak sunca, vetar je opet jako duvao, tako da nam je i u šuškavcu koji smo poneli bilo prilično hladno. Predložio sam da krenemo peške kolovozom prema Žabljaku ka dole, da nam ne bude hladno i drugi su pristali. Nismo odmakli ni kilometar, a ugledasmo našeg spasioca Milana koji je svojim autom dolazio nama u susret i jedva nas primetio u krivini. Konačno smo odahnuli i nakon dvadesetominutne vožnje ili možda nešto malo duže vratili smo se u toplo okrilje Aškovićevog kampa gde su nam Danica i njena ćerka Tamara spremile zasluženu večeru.

     To veče nam je Toma održao u dnevnom boravku jedno kraće predavanje o trčanju, atletici, treningu, svojoj karijeri, hvatao sam beleške, a na kraju i postavljao pitanja. Pred nama je bila još cela sedmica treninga i druženja i trka kao šlag na tortu. U ponedeljak smo se nakon jutarnjeg-prepodnevnog treninga upoznali sa setom atletskih vežbi poznatih i kao atletska abeceda, gde smo Miloš i ja morali da idemo na neki način na popravni dve večeri kod Tome da radimo dodatne vežbe za koordinaciju i snagu, budući da smo u istim segmentima loši. Pomagali su nam Zdravko i Dragana. Isprobali smo tom prilikom i novu Tominu teretanu, napravljenu na dvorištu, ali pod nadstrešnicom.Dodatne vežbe snage koje smo nakon večernjeg treninga u utorak i četvrtak radili Miloš i ja nisu mi lako pale, nedovoljno naviknut brzo sam dobio upalu trbušnih mišića. Naš glavni „kouč“ Toma je najviše pohvalio Bogdanov stil trčanja kao pravilan, elegantan, ekonomičan, a prilično pohvala je dobila i Ljilja. Moj stil je bio jedan od lošijih budući da se dočekujem na pete, jako odskačem i nikako da savladam pokrete jedna noga, a suprotna ruka, to me još uvek buni. Na popodnevnom treningu u ponedeljak smo upoznali stazu kojom kako je predviđeno treba da bude trka u subotu 13. jula. Napravili smo jedan veliki krug sa dosta uzbrdica i nizbrdica. Tempo je na kraju bio dosta spor, ali smo poslednja dva kilometara napravili promenu, Zdravko i Bane su naglo ubrzali, a ja sam ih nekako pratio sa razdaljine od 100-150 metara.

     U utorak najpre jutarnji futing sa ubrzanjima, ukupno 5+1 kilometar, a zatim nakon doručka, na inicijativu Zdravka muški deo ekipe se bacio na radnu akciju pomagali smo Tomi da kraj puta u nekoj vrsti parkića napravi atletsku stazu.  U toku od dva i po sata sa jednom pauzom,  oko 200 metara staze od 400 koliko iznosi krug bilo je urađeno. Razdelili smo oruđe, jedni su motikom krčili korov, drugi uklanjali zemlju i travu sa trase staze, treći opet donosili šljaku-sitan šljunak sa jedne gomile kolicima, da bi četvrti posipali isti po zemlji i nabijali drvenim maljem. Moj zadatak je uglavnom bio da lopatom utovarim u kolica sitan šljunak ili šljaku, a Đura je kolica vozio na drugi deo mini stadiona gde se nasipala staza. Posle podne nakon malo odmaranja posle ručka zbog posla, trenirali smo nakon zagrevanja kontrlisani fartlek 1minut/1 minut, sa 10 ponavlja, kako to Zdravko kaže. Prvu ekipu su činili on, Bane, Bojović Aleksandar i ja u pozadini. Minut idemo oštro, pa minut džogiramo i tako naizmenično.

     Sreda je donela zahlađenje, hladno vreme sa kišom i padom temperature. Jutarnji futing nam je taman pao između dve kiše, odradio sam oko 7,5 kilometara. Popodne je planirana dužina budući da nedelja zbog planinarenje nije odrađena do kraja, a i trka se bližila. U oči večernjeg treninga tempreratura je pala na 7 stepeni, ali je kiša stala. Obukao sam gornji deo Tronove plave trenerke na majcu budući da uopšte nisam poneo nijednu majcu sa dugačkim rukavima, niti donji dugački deo. Zdravko je bio zauzet pripremanjem trke, pa je nešto ranije trenirao, a mi smo dobili zadatak da odradimo trening dužine ko koliko može i hoće, trasom trke gde jedan krug iznosi 11,5 kilometara. Predvodila nas je Dragana. Meni je tempo bio malo spor pa sam se izdvojio i pojačao na otprilike 5:00-5:10/km budući da mi je na tom treningu zaribao garmin, često mu se to u poslednje vreme dešavalo, pa je samo merio vreme, a ne i pređenu dužinu. Bogdan je hrabro istrčao dva kruga, malo više od polumaratona i zahvatio ga je na kraju malo i mrak, ali se ipak iskobeljao iz šume. Zato je sebe nagradio najpre jednim pivom pre večere, umesto uobičajene rakije pre jela, koja je inače u ograničenim količinama kao i kafa besplatna u atletskom kampu Ašković, samo se pivo i sokovi, kao i vino naplaćuju. Odradio sam i malo više na ovom treningu sasvim neplanirano, jer sam u jednom zaseoku pred najteži deo staze naleteo na krave koje su se vraćale sa paše. Trčim ka njima uskim asfaltnim putem sa jednog brda, uplaših se šta da radim? Prvo se ohrabrih, usporiću i skroz uz levu ivicu puta džogingom ću proći pokraj njih. Već prođoh prvu kada se ona naglo trznula, a meni se učinilo da će da jurne na mene, a preda mnom je bilo još nekoliko koje sam trebao da mimoiđem. Najpre sam se ukpao u mestu 2-3 sekunde, a zatim bež nazad na jedno strmo brdo odakle sam i došao. Sva sreća ni jedan od ovih „četvornožnih mlečnih tenkova“ me nije jurio, pobojah se da nije neki bik među njima, uprkos tome što nisam imao ništa crveno, već plavu tronovu trenerku, zelene drečave patike mizuno i donji deo  crne asiks trenerke skraćene do kolena. Pomislih taman da je opasnost prošla i strčah ponovo niz brdo, jer je nekoliko krava već skrenula na kolski put koji je vodio ka štali na obližnjem imanju, kada  pristiže još nekoliko. Sledio je novi zaokret i beg nazad na brdo sa kojega sam strčao. Zatim džoging na vrhu brda, pa nazad niz brdo, kada ono, još jedna krava je zaostala, nepoverljivo me je gledala i približavala mi se. Sledio je okret od 180 stepeni i ponovo trčanje na vrh brda sa kojega sam se spustio. Već sam u očajanju mislio da ću morati drugim putem kuda sam došao oko jedne šume nazad, kada je konačno minula opasnost od četvoronožnih preživara. Negde iza, koju stotinu metara dalje, čuo se glas seljanke koja je dozivala krave. Požurih uz najteže brdo i asfaltnom cestom kroz šumu ka kampu još oko 4 kilometara. Mrak je polako padao, uzput sam sreo Draganu i Baneta koji su trčali kontra-krug (zapravo sam ja išao u kontra smeru). Predvečernji zvuci su oživeli prirodu, a meni koji sam već bio istraumiran zbog krava od kojih sam tri puta bežao na brdo, činilo se da negde iz dubine šume dopire zavijanje kurjaka, pa se setih da nam je Miša Segedi koji je tamo sa suprugom i sinom Milošem već bio u gostima kod Mirka Vujaklije, atletskog trenera koji pored Aškovića ima vikendicu, pričao da su ne tako davno vukovi upali u jedan nedovoljno obezbeđen tor na Durmitoru i preklali više ovaca, ali da ljude ne napadaju, da ih se plaše i da beže. Pomislio sam, možda će vuku ako se nekim čudom pojavi učiniti da sam ja ovca, pa sam u malom nespokojstvu ubrzao tempo i odahnuo kada su se pojavile prve kuće, a uskoro i obrisi kampa. Garmin sam zaustavio na 2:04:26, cenim da je bilo oko 23 kilometara budući da nije uhvatio džipies, a da je na početku tempo bio spor, da sam dvaputa trčao unazad dok sam još bio bliže grupi da pitam gde sada treba skrenuti.

     Četvrtak je bio poslednji dan u kome smo u fulu trenirali sa dva treninga. Osim uobičajenog jutarnjeg futinga, za popodne je Zdravko najavio ponovo deonice ovoga puta 500m na blagoj nizbrdici i uzbrdici. On i Bane su  nakon zagrevanja od 4 kilometara planirali da urade žestokih 10 sa dva minuta mirovanja-hodanja između, a ja sam planirao junački iz pozadine da ih pratim koliko mogu. Ipak smo na kraju njih dvojica i ja uradili 6 komada, a Bojović je nešto ranije odustao. Prve dve (zapravo prvu i treću-blaga nizbrdica) su Zdravko i Bane pocepali za ako me sećanje nevara za oko 1 minut : 35 sekundi, dok sam ja došao na nekih 1:45. Zbog nakupljenog umora od treninga prethodnih dana i žestkog tempa u prvih par petstotki sporazumno smo uradili ipak 6. Drugi deo ekipe predvođen Bogdanom je takođe savesno odradio sve deonice malo manjom brzinom. Petak nam je naš neposredni trener Zdravko dao malo lakše zadatke, budući da je to dan pred trku. Radili smo samo jedan trening malo kasnije oko 11h, neku vrstu futinga od 8 kilometara sa  4x200m ubrzanja na kraju nakon tih 8 kilometara.  Odlučio sam da se malo ubrzam, tako da sam tih 8 kilometara na asfaltu i valovitom terenu uradio tempom od 4:50 do obližnjeg zaseoka Podgore i nazad, mada je plan bio da bude 5:00, još mi je i Dragana rekla da ne preterujum dan pred trku. Dvestotke sam radio na stazi koju smo tri dana ranije mi pravili.

     Nakon male dremke nakon ručka usledilo je slobodno popodne. Iskoristio sam ga da odem dva puta u šetnju (ukupno oko 10 kilometara), do obližnjeg Žabljaka, jedanput sam sam išao do prodavnice koja je oko 2,5 kilometara od kampa, a drugi put nakon popodnevne kafe sa Ljiljom i Milošem, budući da je Bogdan uzeo slobodan dan i otišao do Mojkovca kod svoje sestre i nekako do zalaska sunca uspeo da se vrati stopom u kamp budući da za nazad nije imao prevoz. U toku devet dana provedenih u atletskom kampu Ašković nekoliko puta sam se prošetao Žabljakom, dva puta sam, dva puta sa Bogdanom, Milošem i jednom sa Ljiljom i Milošem. Žabljak je malo, ali lepo mesto na prostranoj visoravni podno desetak vrhova Durmitora. On je postao i glavni centar zimskog turizma u Crnoj Gori, budući da su kraj njega tereni za skijanje. Ima dosto hotela i apartmana, jedan mini tržni centar, jedan veliki supermarket i nekoliko manjih prodavnica uz još nešto manjih kafića i restorana. Vikepedija na srpskom jeziku koju sam konsultovao dok sam bio tamo kaže da je to najviše stalno naselje na Balkanu. Koliko sam uočio oblik naselja je praktično u obliku velikog latiničnoa slova T, a u tačci gde se dve glavne ulice pri vrhu spajaju i seku pod pravim uglom, a ujedno se jedna i završava, nalazi se centar sa supermarketom Voli i restoranom ’Oro u koji smo nekoliko puta svratili na kafu ili drugo piće.  Dolazeći od kampa, na levu stranu poprečna glavna ulica se spaja sa novim putem za Nikšić, dok se desni krak spušta uz divnu četinarsku šumu ka Crnom jezeru i zvanično početku nacionalnog parka Durmitor u koji se plaća ulaz i u koji ja nisam dospeo.

     Kada nismo trenirali, jeli ili šetali, vreme bi provodili najčešće u lepom dnevnom boravku, glavnoj prostoriji atletskog kampa Ašković uz trpezariju, gde je bio veliki plazma TV ekran na zidu i modem za wi-fi, i signal je bio dobar i gde se nalazio deo biblioteke kampa, što je mene oduševilo.  Po želji bi mogao svako da ode u svoj apartman-sobu da čita, spava ili nešto treće radi. Da sam znao da Toma ima tako dobrih knjiga ne bih ja poneo od kuće čak tri knjige i dve sveske. Inače Tomislav Ašković je diplomirani politikolog, a studije je završio u Zagrebu, pa smo povremeno razgovarali o istorijsko-društvenim temama, ali naravno najveće uspehe je doživeo u sportu to jest trčanju maratona, budući da je 8 puta bio šampion SFRJ u razdoblju od 1977-1989. Postao je i Balkanski šampion u maratonu 1985, a 1986 je učestvovao na evropskom prvenstvu u Štutgartu gde je istrčao svoj lični rekord 2:15:27.

     U njegovoj biblioteci se nalaze knjige različite provenijencije, pre svega pronašao sam dvadesetak knjiga o trčanju, dosta na engleskom jeziku, neke na srpsko-hrvatskom, neke čak i ja imam u svojoj kolekciji. Među inima tu je bila i čuvena „Complet book of running“ izvesnog Jamesa Fixxa, izašla davne 1977. godine kada sam se ja rodio, to je knjiga za koju kažu da je izmenila istoriju rekreativnog trčanja u SAD-u i u većem delu svetu i da je prodata  u milionima primeraka. Čuo sam ranije za nju, našao sam je na Scribdu, ali nisam besplatno mogao da je  skinem, prevod na srpski ne postoji. Prvi put sam je sada imao u rukama, prelistao sam je  i neke odlomke pročitao u meri koliko mi znanje engleskog jezika dozvoljava. Zatim tu su knjige iz istorije, par dobrih naslova iz naše nacionalne istorije, opšte svetske istorije, zatim dela iz beletristike čuvenih pisaca, čak i nobelovaca, našao se tu Andrić, Selimović, Crnjanski, Saramago-meni omiljen, Ljosa, zatim tu su  svete knjige velikih religija, Biblija, Kuran, Talmud. Tu su čak i stripovi Veselog četvrtka. U utorak sam slobodno vreme iskoristio da pročitam jednu epizodu u dve sveske jednog od omiljenih junaka detinjstva pa donekle i sada Zagora te-neja u izdanju veselog četvrka. Iz Tomine biblioteke sam pročitao veći deo knjige „Maratonsko trčanje u Crnoj Gori“, autora Madžgalj Milana-jednog od organizatora Podgoričkog maratona, iz 2003. godine u kojoj se često pominju meni poznati trkači, u prvom redu Zdravko Mišović i profesor Janković Zoran takođe, a jedna čitava strana je posvećena Radulovićima, našem Radovanu, njegovom ocu Iliji, prvom crnogorskom maratoncu i Radovanovom sinu Iliji. Moj izbor literature koju sam poneo za ovo putovanje je bio „Lutajući Bokelj“, Nikole Malovića, talentovanog srpskog pisca iz Crne Gore, Bokelja rodom koji inače povremeno piše i za Nedeljnik,  u izdanju Lagune, zatim „Car Jovan Nenad“, naučno delo iz istoriografije monografskog karaktera koje je napisao moj kolega sa postdiplomskih studija Boris Stojkovski danas profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na katedri za istoriju, na predmetu Opšta istorija srednjeg veka. Treći izbor je pao na „26.2 mile to Boston“ knjigu koju sam počeo čitati još proletos kada sam putovao na maraton u Krakov, a sada sam je konačno dovršio budući da je na engleskom. Pod mojim uticajem donekle, bar mislim, za čitanje su se povremeno opredeljivali i Bogdan i Miloš. Bogdan je za sebe iz Tomine biblioteke našao neku knjigu o Merilin Monro, dok je Miloš uzeo „Najbolji vodič za trčanje i maraton“ u izdanju hrvatskog Mozaika, knjigu koju sam imao prilike da vidim ranije, ali je nažalost još nemam.

     Došla je i subota 13. juli 2019. jedan od praznika u Crnoj Gori, dan ustanka u Drugom svetskom ratu, mada tamo to svi ne priznaju, nama je to bio dan trke, možemo reći trening trke. Postojale su dve mogućnosti: da se trči 10 kilometara ili polumaraton, zapravo staza je malo duža, Toma je rekao da je 21,2 km, ali meni je garmin opet pokazao 21,39 km na kraju. Staza je bila teška, puna uzbrdica, doduše i nekih nizbrdica, jedan pakleni uspon koji se na polumaratonu morao dva puta preći je bio dobrih 500 metara u nekoliko talasa, malo podseća na onoj deo Fruškogorskog maratona između Starih Ledinaca i Popovice, samo je ipak kraći. Kraj prvog i drugog kruga oko 3km je blaga uzbrdica, tako da je finiš težak. Ovo je bila prva trka na Žabljaku koja bi mogla postati tradicionalna svake godine, s tim da će se datum u kalendaru verovatno promeniti. Odaziv nije baš bio velik, došla je jedna mala grupa Nikšićana, koju je predvodio čuveni Drago Musić crnogorski rekorder u maratonu sa oko 2:24, doduše sada već u godinama. Trčale su i dve žene iz Podgorice koje su dan ranije stigle u kamp. Doručak je bio zbog trke nešto ranije oko 8 časova.

     Start trke je bio predviđen za 11h, ali je par minuta kasnio.  Naravno Bogdan je prvo osmislio dobru koreografiju za slikanje sa našom-Tronovom zastavom. Trka nije bila čipovana i zbog malog broja učesnika saobraćaj nije mogao biti zaustavljen, ukupno je bilo oko 20 ljudi na stazi, ali startni paket je bio dobar, kao i obično kada je Zdravko organizator, a bogate nagrade su nas takođe iznenadile, za koje se i Toma pobrinuo. Krenuo sam dosta oštro jer su prva tri kilometra uglavnom  blaga nizbrdica. Prvi krug sam dobro vukao, a u drugom me stigao umor, tempo mi je bio sporiji i noge teške. Završih na kraju 1:41:14, prosečan peis negde oko 4:45/km, nisam dao sve od sebe, ali mogu reći ipak da sam išao sa 90% snage, da sam pokušao da idem do granice tadašnjih sposobnosti verovatno bih oko jedan minut bio brži. Uprkos tome, dočepao sam se postolja, to jest trećeg mesta u muškoj konkurenciji, a četvrtog u apsolutnoj, uz napomenu da Zdravko nije trčao, kao ni Miloš Segedi, a da je Bane Srdić iz Rume čiji je rekord u polumaratonu oko 1:22, trčao 10k za oko 40 minuta i 30-tak sekundi i tu je u izuzetno jakoj konkurenciji uzeo treće mesto, budući da je prvi bio Dragoljub Koprivica iz crnogorske žandarmerije, jedan od poznatijih trkača na duže staze u Crnoj Gori. Prvi u polumaratonu je prema očekivanju bio Đuro Borbelj koji je polumaratonsku trasu istrčao za oko 1:21, dok je drugo mesto sa oko 1:35 zauzeo Veselin Petrušić takođe poznati crnogorski trkač na duge staze, maratonac i ultramaratonac. Treća, a prva kod žena je bila aktuelna crnogorska reprezentativka i učesnica olimpijskih igara Slađana Perunović kojoj je ovo bio samo trening, a išla je oko 1:36, prvi put sam je video uživo. Iza mene, a druga kod žena je bila hrvatska rekorderka u ultramaratonu Antonija Orlić, koja da je htela, stekao sam utisak, mogla je da me dobije kad-god je htela, ali ona nakon ulaska na cilj u polumaratonu uopšte nije ni stala nego nastavila da trči još jedan krug, jer joj je trening toga dana bio preko 30 kilometara, kao kod nas u Subotici na TT-u kada neko od nas umesto 6 ide 8 ili 10km. Četvrti u muškoj konkurenciji, praktično iza mene je bio Bogdan sa 2:14, koji je dosta radostan i svež ušao u cilj sa podignutim rukama, a ja sam ga slikao dok je počinjala kiša da pada i spremala se oluja. Nedugo zatim, kao treća žena u polumaratonu je završila Ljilja sa solidnih za nju 2:18, zatim su negde na dva i po sata ako se dobro sećam bile još dve Crnogorke iz Podgorice. Počelo je jako da pada i grmelo je, svi su se razbežali, ali trka nije bila gotova, budući da je ostala još jedna starija profesorica matematike iz gimnazije koja se prijavila za polumaraton. Kod Dragane, a kasnije kod Zdravka u kola su se povuklo njih dvoje, mali 8-godišnji Gregor, Danicin unuk, naša maskota, koji je delio medalje i ja koji nakon rastrčavanja i vežbi nisam otišao na tuširanje, nego hteo da ispoštujem koleginicu, mada je nisam poznavao. Zapisnički sto je bio mokar, Zdravko je pokušao profesoricu da nagovori da ide samo 10km na kraju prvog kruga, ali ona ni da čuje. Pljuštalo je i grmelo kada se iza krivine na putu pojavila i profesorica sva mokra i završila sa vremenom oko 2:54, konačno kraj trke. Imao sam sreću i u tome da je jedan mladić iz kampa koji se ne znam odakle pojavio, fantastično građen za koga sam ja mislio da je Rus, a naš je, samo živi u Rusiji i tu je sa devojkom Ruskinjom, odustao zbog povrede na trećem kilometru, a povukao je prva dva kilometara za oko 4:10 po kilometru.

     Usledilo je proglašenje pobednika, zajednički ručak i druženje u prostorijama atletskog kampa Ašković. Toma je dodeljivao nagrade u muškoj konkurenciji, a sve nas je iznenadio kada je i drugoplasirani i trećeplasirani dobio nagradu vezanu za boravak u njegovom kampu. Tako da mi sleduje pet besplatnih dana u atletskom kampu Ašković, ove ili sledeće godine, dok je drugoplasirani dobio sedam, a prvoplasirani čitavih 10 dana. Bogdan je bio vrlo zadovoljan svojim trčanjem pa je to poslepodne dao malo sebi oduška u pivu i odmorio je u sobi, a i ja sam drmnuo jednog „lava ili jesi ili nisi“ kojim me je Zdravko častio, a pred spavanje i malo voćno vino od borovnice. Miloš je takođe dobro trčao i izvukao je desetku po teškom terenu za 60 minuta i nešto sekundi, a lični rekord mu je do sada bio oko 58 minuta, čak je pred kraj prvog kruga i obišao Bogdana, koji je naravno trčao polumaraton i imao je još čitav krug.

     Poslednje noći sam slabo spavao što zbog odlaska koji se približavao, što zbog brige da rano ustanem da uradim makar još jedan trening, što zbog euforije od solidno istrčane trke. Ustao sam u nedeljno jutro oko pola šest, odradio laganiji futing oko 6 kilometara u trenerci jer je bilo veoma sveže, nekim peisom oko 5:20, jer su me prilično bolela kolena budući da sam na dan polumaratona, zapravo to veče, uradio još jedan tening sa Zdravkom i Draganom i ostalom ekipom. U nedelju ujutro doručak je bio u pola osam, pa zajedničko slikanje, pa brzi polazak da bismo stigli do 13h u Čačak da ostavimo Đuru koji hvata vezu za Kraljevo, a odatle ide na Kopaonik gde u okviru vojske nastavlja pripreme za svetsko vojno prvenstvo u maratonu koje će u oktobru biti održano u Kini. Jedva smo uspeli da stignemo, tačnije Đuri je pobegao bus, ali je uspeo da uhvati voz koji je imao malo kasnije, a mi smo u dobrom raspoloženju nastavili put Beograda i nama drage Vojvodine. Popio sam dimigal protiv mučnine na putu pa mi se prilično spavalo, dok je Milošu bilo muka, pa je jedva izdržao da ne povrati u onim silnim krivinama od Žabljaka do Užica, kroz Rašku oblast, posle je već bilo lakše. Nakon što smo Miloša ostavili nadomak Beograda putovanje smo okončali u Novom Sadu tog nedeljnog popodneva oko 17h gde smo se Bogdan i ja rastali.

     Na Žabljaku sam odradio ukupno 16 treninga, preko 160 kilometara za nepunih 10 dana, budući da sam ja sam trenirao kratko i u nedelju ujutro pre samog polaska. Zadovoljan sam urađenim uprkos donekle fizičkom i psihičkom zamoru, a računajući i put, vožnju kolima, pročitao sam i oko 550 stranica knjiga i dva stripa. Nadamo se da će tradicija odlaska na Žabljak postati rutina našim trkačima, da je ovo samo početak, puni smo uglavnom dobrih utisaka, preporučujem i drugima ovo mesto i atletski kamp Ašković za trening, ali i za odmor. Lavovski deo posla odradio je i Zdravko Mišović.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/07/žabljak2-1024x768.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2019/07/žabljak2-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkačaIzveštaj o utiscima iz trening kampa piše Dominik Deman. Putovanje male grupe trkačkih entuzijasta započelo je sunčanog julskog jutra 5.jula u petak kraj železničke stanice u Novom Sadu. Vođa puta, iskusni trkač-atletičar i trener Zdravko Mišović svojim automobilom je došao po nas. Trio koji ga je čekao su činili vojnik Đuro Borbelj i jedan...