Sjajnu priču o svom prvom maratonu piše Nemanja Rajković.

Proteklog vikenda u Budimpešti je održan 32. Budimpeštanski maraton, koji je trčalo neverovatnih 31.920 trkača i trkačica, a među njima nas 15-ak Subotičana, većina članovi Ark Tron-a.

Iako ne trčim dugo, učestvovao sam na dosta trka, ali ni na jednom maratonu. Prvobitna ideja je bila da u Budimpešti trčim štafetu, međutim zbog nepronalaska partnera odlučio sam se da to ipak bude vatreno krštenje – moj prvi maraton. Znao sam da fizički nisam spreman, ali ko mari, idem pa šta bude, misliću o tome kada bude bilo stani pani. Iako je trka bila u nedelju, već u subotu pre podne smo se okupili kod starog mesta, bioskopa Jadran i uputili se put Budimpešte. Na granici mala gužva zbog koje smo izgubili oko sat vremena ali nigde ne jurimo, krenuli smo na vreme. Mali predah pravimo u Soltvadkertu i čuvenoj poslastičarnici gde uz kafu, sladoled i kolače zbijamo pošalice i kujemo planove oko trke. Posle dugog iščekivanja stižemo u Budimpeštu, na Trg Heroja, gde vrlo brzo uzimao startni paket i upućujemo se u šator gde je organizovan pasta party sa testom, pivom i čokoladicama… Nakon toga razgledamo startnu zonu koja je zaista velika i sve je impozantno, okačene zastave sa zemljama iz kojih dolaze učesnici, štandovi prijatelja trke, prijavni centar itd…sve nekako deluje veliko, i nestvarno dobro organizovano. Ubrzo odlazimo do stana gde se smeštamo a zatim zajednički krećemo u opuštenu šetnju centrom Budimpešte. Nas nekolicina šetnju završavamo u jednom zanimljivom kafiću gde smo popili po koje pivo i sjajno se družili, a potom smo se uputili ka smeštaju gde je svako sebi organizovao obed po onome što je mislio da mu najviše odgovara. Ceo dan je nekako prebrzo prošao, legli smo svi uzbuđeni zbog sutrašnjeg dana. Ujutru rano ustajanje jer smo rano morali da napustimo smeštaj i uputimo se u startnu zonu, očekivala se velika gužva a start je bio zakazan za 09:30. Nervoze nije bilo, ali se u vazduhu osećalo uzbuđenje zbog učestvovanja na ovako velikoj trci. U samoj startnoj zoni sjajno druženje, smeh, slikanje i iščekivanje konačnog starta, vreme brzo prolazi. Na ovako ozbiljnoj trci, gde je sve perfektno organizovano, start ne kasni ni sekundu i tačno u 09:30 hiljade trkača kreće u svoju avanturu. Svako ima neki svoj zaseban cilj, ali svi imaju i jedan zajednički, pobediti samoga sebe.

Što se mojih planova tiče odlučio sam da trčim tempom 05:15 min/km, za mene komforan tempo, ali znam da nisam spreman za tako velike dužine i da ću sigurno u jednom trenutku imati problema, ali otom potom. Od poznatih, pored mene je samo Dejan Graovac koji će trčati daleko brže od mene, pre starta se bodrimo, pozdravljamo uz međusobne želje da istrčimo jednu dobru trku. Na startu je bilo malo prohladno i prvih 5-6 km se polako podizala i temperatura tela a i vazduha, a nešto toplije je postalo kada se izašlo iz betonske gradske zone i nastavilo trčati kejom uz Dunav. Otprilike prvih 10 km je zaista bilo uživanje trčati, razgledati prelepu Budimpeštu, biti deo stampeda hiljade trkača koje je na svakih otprilike 1,5 km dočekivao orkestar sa nekim novim muzičkim žanrom. Prvih sat i po je meni baš brzo prošlo a onda je ipak postalo malo toplije a i noge malo teže. Oko 19-og kilometra me, na moje iznenađenje prestiže Dejan koji je imao probleme sa stomakom tako da je malo zaostao, i za koga sam mislio da je negde daleko ispred mene. Razmenili smo po koju reč, rekao mi je da izgledam dosta sveže (tako sam se i osećao), a zatim je produžio napred jačim tempom. Na polovini trke, negde na Margit Sigetu čekale su štafetne izmene, Bogdan i Ildika, mašu mi, pozdravljaju me i bodre, osećam se zaista dobro, neobično odmorno jer sam navikao na polumaratone gde se posle pretrčanih 21 km osećam veoma umorno. Na stazi je sada već zaista toplo, držim isti tempo, faktički u sekund isti. Obilazim stotine trkača koji su ipak prebrzo krenuli i sada polako posustaju. Oko staze je od početka trke fenomenalna atmosfera a na samoj stazi vesela i oduševljena lica trkača polako zamenjuju iscrpljujuća i oznojana, u jeku borbe sa sobom i svojim telom. Okrepe su zaista sjajne i obilne, stolovi sa vodom, potom izotonik, magnezijum, na kasnijim kilometrima i pepsi, banane i na kraju opet voda.

Pored staze ogroman broj gledalaca, prolaznika i građana Budimpešte koji oduševljeno bodre sve trkače. Saobraćaj se odvija tiho, nekako blizu staze, ali svi su mirni, staloženi, niko ne trubi, vidi se da su navikli i da su ponosni na ovu sjajnu manifestaciju koja se svake godine održava u njihovom gradu. Na moje iznenađenje od starta trke masa trkača se nikako ne smanjuje, od početka pa sve do kraja maratona trči se u ogromnim grupama, tj to je reka ljudi i dosta čudno mi je bilo da faktički celu trku trčim u velikoj gužvi. Negde oko 29-og kilometra osećam da su mi noge nešto teže i da mi trčanje više nije tako lako, te mi tempo pada za nekoliko sekudni, a na 31-om kilometru odjednom, niotkuda me hvata grč u desnoj butini. Prinuđen sam da stanem, istegnem, izmasiram mišić. Tempo mi naglo pada, i vrlo brzo me sustižu Jamanta i Đurika koji su zajedno trčali, istim tempom kao i ja ali oni su krenuli oko minut posle mene. Sustiže me i Bogdan koji svež trči svoju izmenu. Nastavljam ali me grč hvata i u drugoj nozi. Očajan sam. Osećam se sveže i dobro, ali telo me ne sluša. Gledam na sat, ima još 11 km, odustajanje nije opcija. Ali kako doći do cilja?!

Naizmenično trčim 300-400 metara pa hodam 200 i za to vreme masiram butine. Čim me grč popusti nastavljam da trčim ali grčevi se uvek prebrzo vraćaju. Uz velike napore pretrčao sam 3 km, ima još 8. Pomišljam kako neću uspeti ali ne odustajem. Prolazi mi kroz glavu da iako odustanem nemam gde da odem, nego moram do cilja, verovatno peške, a to mi je onda isto. Kada god stanem dobijam veliku podršku meni nepoznatih ljudi, što gledalaca, što trkača koji me obilaze. I što sam bliži cilju ta podrška je veća, znaju svi oni šta sam sve prošao i koliko sam blizu cilja. Kada sam došao do poslednja 3 km znao sam da ću uspeti, pa makar i puzao do cilja. Tih poslednjih nekoliko kilometra su mi sada već postali veoma mučni. Na poslednjem kilometru, u parku, na pragu Trga Heroja, bolovi od grčeva su skoro neizdrživi. U glavi mi je samo pomisao da je cilj jako blizu, ali njega nema pa nema. Gledam u sat, 42,195 km sam pretrčao ali cilja nema. U glavi mi se vrti kako to baš sada da je staza duža a nekako kao po običaju na svakoj trci bude malo kraća. Moje kretanje više nije ni trčanje, nego nekakvo teturanje, ugledao sam cilj, u trenutku sam osetio neki čudan osećaj, naježio sam se. Poslednjim atomima snage prolazim poslednji prag, presrećan sam što sam uspeo. Pobedio sam grčeve, pobedio sam sebe! Sada mogu da kažem da sam pravi maratonac! Iako rezultat nije sjajan, 4h 07min 09sek, ipak sam prezadovoljan što sam istrčao svoj prvi maraton.

Na brdašcu nedaleko od cilja okuplja se naša ekipa. Tu su već Kristifor, Jamanta, Djurika, Dejan, Bogdan, Mirko, Martina, Zolika, Ildika. Ubrzo pristižu i ostali, Janoš, Šanjo, Dragoslav, Jasna, Srđan…(nadam se da nikoga nisam zaboravio). Nenad Grković je nažalost odustao, ali nema veze, sledeći put će biti mnogo bolje. Onako svi na okupu, oduševljeni i premoreni, razmenjujemo utiske, trka je bila baš teška. Previše mostova, uzvišenja, prevelika vrućina. Postignuta vremena nisu naša najbolja ali ruku na srce niko i nije u nekoj zavidnoj formi, kraj je trkačke sezone, umor ipak čini svoje. Polako se skupljamo oko naših vozila i razilazimo se. Djurika, Bogdan, Martina, Jamanta, ja i Laura (Jamantina drugarica koja nas je sve dočekala u cilju) odlazimo u šoping centar Westend gde smo večerali i popili kafu. Nakon svega polako krećemo put Subotice. Dolazimo do granice a tamo šok. Čeka nas novi maraton jer je gužva na granici ogromna. Čekamo i međusobno čavrljamo u redu skoro 4 i po sata. Konačno prelazimo granicu i stižemo u Suboticu negde oko ponoći, rastajemo se prepuni fenomenalnih utisaka i polako privodimo kraju ovu našu vikend avanturu.

To veče kada sam legao u krevet i dalje sam imao problema sa grčevima, tada sam bio siguran da više neću trčati maraton, ili bar ne nekoliko godina. Danas, 3 dana kasnije, kada se sve sleglo, promenio sam mišljenje. Već polako kujem planove kada ću ponovo trčati maraton i jedva čekam da ponovo stanem sebi na megdan i da ponovo pokušam da pobedim samoga sebe.

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/10/PA150087-1024x768.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/10/PA150087-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkača Sjajnu priču o svom prvom maratonu piše Nemanja Rajković.Proteklog vikenda u Budimpešti je održan 32. Budimpeštanski maraton, koji je trčalo neverovatnih 31.920 trkača i trkačica, a među njima nas 15-ak Subotičana, većina članovi Ark Tron-a.Iako ne trčim dugo, učestvovao sam na dosta trka, ali ni na jednom maratonu. Prvobitna...Zvanični sajt kluba