Ovo je priča o Ćirić Draganu(NS), jedinom članu TRON-a koji nije iz Subotice. Iako stanuje i živi 100 kilometara od ostalih klubskih drugara i zbog toga skoro nikada nije prisutan na zajedničkim treninzima, druženjima, sastancima sa ostalim članovima TRON-a, svojim trčanjem, nastupom, pojavom i ponašanjem na trkama daje sjajan primer kako se predstvalja i poštuje ime kluba.

Trkačka zajednica u Srbiji poznaje tri Ćirić Dragana. Dvojica su članovi ARK TRON-a i redovno unose pometnju prilikom prijavljivanja na trke. Obojica su rođena 1951. godine, jedan u septembru, drugi u oktobru. Mi ih u klubu razlikujemo kao Ćirić Dragan(NS) i Ćirić Dragan(SU). Treći Ćirić Dragan je iz Beograda i mlađi je 30-tak godina od pomenute dvojice. Jednom, nakon istrčanog novosadskog maratona, ovaj najmlađi Ćira čestitato je novosadskom Ćiri istrčani maraton sledećim rečima: „kad porestem biću Ćirić Dragan“!

Ćirić Dragan(NS) trčanjem je počeo da se bavi u 57. godini života. Već na samom početku svoje trkačke karijere bio je član ekipe TRON-a koja je istrčala petodnevni ultramaraton Beč-Budimpešta. Kasnije će se ispostaviti, priznaje nam Ćira, da će taj poziv za ultramaraton Beč-Budimpešta i odrediti njegovu dalju klubsku pripadnost. „Vi ste me pozvali da trčim sa vama kada sam bio potpuni anonimus u trkačkom svetu, kada nisam imao rezultate iza sebe. Iako su sa rezultatima usledili pozivi i nekih drugih klubova da im se priključim, TRON ostaje moj klub u kojem sam stasao i izrastao u poznatog i priznatog trkača“ – stalno ponavlja Ćira kada neko potegne pitanje otkud on u TRON-u. I zaista je uvek tako. Bez obzira da li je u pitanju trku u Srbiji ili u inostranstvu, pored Ćirinog imena i prezimena uvek stoji ARK TRON. A na putovanjima ne skida nikada trenerku TRON-a, jedini je član kluba koji ima dve trenerke, jednu je dobio od kluba, a drugu je kupio sam. „Nosim je iz više razloga: izuzetno je udobna na putovanjima, lepa je i vidi se kom klubu pripadam. Ako se jedna isprlja, tu je druga, da budem u klubskoj trenerci kada preuzimam medalju“ – kroz šalu priča Ćira kao da je medalja za njega uvek sigurna.

Od tog nastupa na ultramaratonu Beč-Budimpešta kreće vrtoglavi uspon trkačke karijere Ćirić Dragana(NS). U narednim godinama istrčao je desetine polumaratona i maratonu u zemlji i inostranstvo. Previše prostora bi trebalo da se nabroje svi uspesi, pa ćemo izneti samo najbitnije činjenice. Ćira je između 2010-2012 godine gotovo na svakom polumaratonu beležio rezultat u sekund, ili minut, jer je redovno prolazio kroz cilj u vremenskoj zoni 1:28:00-1:29:00. Lični rekord u polumaratonu istrčao je u Somboru 15.maja 2010. Godine u 59. Godini života 1:26:47. Iste godine 14. Novembra u malom švajcarskom mestu Ticino postavio je lični i tadašnji klubski rekord u maratonu 3:06:06!!! Ako vas ikada slava ponese, zalude dobri rezultati, pomislite za sebe da ste sjajan trkač u granicama zemlje Srbije, setite se Ćire, izračunajte koliko ste mlađi i nastavite neumorno da trenirate, možda se i vama jednog dana, kao i najmlađem Ćiri iz Beograda, ostvari san i postanete Ćirić Dragan(NS)!!!

U poslednje dve godine ni jedan izveštaj nije objavljen na našem sajtu o rezultatima Ćirić Dragana(NS). Čak smo ga usled neobaveštenosti izostvaljali u izveštajima sa trka na kojima su trčali i drugi članovi TRON-a. Zamolili smo ga da u kratkim pauzama svoje nove uloge „deda Ćire“ napiše izveštaj za naš sajt, koji prenosimo u neizmenjenom obliku:

ŠTO NIJE ZAPISANO NIJE SE NI DESILO

Naslov je, naravno, poznata novinarska izreka, kojom sam članove Planinarskog društva ’’Železničar’’ iz Novog Sada 13 godina provocirao da za ’’Bilten’’, štampano glasilo Društva, pišu izveštaje sa svojih planinarskih akcija. Ali, entuzijazam se polako ugasio a jedan po jedan član Društva – ’’dopisnik’’ odustajao od pisanja. Kao urednik ’’Biltena’’ ja sam odustao među poslednjima, ali odustao sam, jer nisam mogao da pišem o tuđim usponima na planine.

Ovaj period se poklopio sa mojim prelaskom sa planinarskih staza na asfalt, pa sam ponovo spisateljski živnuo – na nekoliko trkačkih sajtova redovno sa slao izveštaje sa maratona koje sam trčao širom Evrope, a povremeno, takođe na Internetu, povremeno se komentarima uključivao u različite trkačke teme. Poslednjih godinu i po i ovde sam proredio javljanja, ali su u ovom slučaju razlozi da na kraju potpuno ’’zaćutim’’ druge prirode. Prvo je počela da mi smeta potpuna nepismenost na Internenu – mnogi više uopšte ne upotreblajvaju veliko slovo, tačku, zarez, reči se proizvoljo skraćuju, a lajkovanjem, hejtovanjem i još gomilom engleskih reči se vrši pravo ubistvo maternjeg jezika, pa sam počeo da izbegavam ovakve sajtove. Meru je prevršilo kada su se na par trkačkih sajtova pojavili ’’stručnjaci’’ koji nisu čestito istrčali prvi polumaraton, a dali su sebi za pravo da drugima dele savete o ishrani, hidrataciji, kako se za šest meseci spremiti za svoj prvi maraton i počeli da izmišljaju novi trkački rečnik. Osim toga, uz zasićenje višegodišnjim pisanjem (ili se to zove lenjost) stigle su i godine u kojima se menjaju se prioriteti – postao sam deda dvema devojčicama, Dunji i Sofiji, pa često nemam ni vremena da sednem za računar.

Ipak, sve rečeno, ne sme biti razlog da klubu čiji sam član ne pošaljem, makar i sasvim kratak, izveštaj o istrčanim trkama. A, posle godinu i po ’’medijske tišine’’, na ponovno pisanje pokrenula me je jedna sitnica koja samo dokazuje naslova ovog teksta – u izveštaju sa ovogodišnjeg Beogradskog maratona, na klupskom sajtu, između ostalog, kao učesnici, navedena su tri člana ARK Tron, ali bez mog imena i ako sam u Beogradu ove godine istrčao peti uzastopni maraton (3:42:14). Ali, ’’dugujem’’ ja mnogo više od poslednjeg Beogradskog maratona, pa ću ovaj izveštaj započeti sa celom 2013. godinom.

Prethodnu godinu započeo sam 3. marta na Zimskom maratonu samoprevazilaženja u Nišu i dobrim vremenom (3:13:58) zauzeo drugo mesto u generalnom plasmanu. U Nišu sam, nažalost, bio svedok tužnog, tragičnog događaja – na stazi polumaratona umro je trkač iz Leskovca. Bez namere da bilo koga uvredim, rekao bih da je ovo bilo samoubistvo na trkačkoj stazi, jer neko ko je prethodno već imao dva infarkta, jednostavno nije smeo biti na stazi. Samo nedelju dana kasnije, 10. marta, u Beogradu, na Adi Ciganliji, na Maratonu maratona startovao sam u trci na 6 sati, ali sam, zbog grčeva, stao na 3:35:24 i istrčao ’’samo’’ maraton (42,3 km).

Seriju od četiri maratona, za četiri nedelje (21 dan), u četiri države, započeo sam 21. aprila Beogradskim maratonom (3:32:36) na kojem sam bio pejsmejker za Belhospice tim. Sledio je, 28. aprila, maraton u Krakovu, Poljska (3:15:55) i još jedan dobar plasman – 5. mesto u M60-69 (od 126 ispisnika). Od početka moje kratke trkače karijere par puta sam razmišljao kako ću doživeti svoj prvi maraton preko četiri sata, a takav je, sasvim iznenada, ’’stigao’’ već 5. maja (na Uskrs) u Trstu, Italija. Srednom trke počeli su jaki bolovi u listu leve noge (upala tetive ahilove pete), pa sam u cilj ušao hodajući, tačnje poskakakujući na jednoj nozi, sa vremenom 4:12:03, a ovaj maraton, u šali (ili u ‘’samoodbrani’’) proglasio za svoj najbrži maraton – na jednoj nozi! Posle nedelju dana ležanja, elastinog zavoja i kojekakvih gelova, 11. maja sam, sa strahom od nove povrede, startovao na ECO maratonu u Mojeći de Sus, Rumunija. Noga je izdržala a vreme je još jednom bilo ’’debelo’’ preko četiri sata – 6:20:23, ali ovaj rezultat je solidan ako imate u vidu da se radi o pravom planinskom maratonu, sa oko 2300 m pozitivne visinske razlike (naravno, i isto toliko, uglanom strmih silazaka).

Maratone veoma loše trčim na visokim temperaturama i jakom suncu, pa je za mene leto je vreme za kraće trke kao što su Trka uz Avalski toranj (26. maj), Salomon Off Road trka u Košutnjak, Beograd (1. juni) ili Otvoreno prvenstvo u atletici za veterane, Beograd (takođe 1. juni). Ukupan broj učesnika na ovom Prvenstvu i broj učesnika po veteranskim kategorijama šaljivo sam prokomentarisao na sledeći način – učestvovao sam u disciplinama 800m i 400m, u jednoj sam bio poslednji, u drugoj predposlednji a kući sam se vratio sa dve SREBRNE medalje(!!?) – u obe discipline prvi je bio Radovan Radulović.

 

Ipak sam prekšio sopstveno pravilo da leti ne trčim maratone, pa sam u periodu juni-avgust, istčao čak četiri maratona, ali moram odmah napomenuti da su dva bila noćna a dva planinska. Novosadski noćni maraton (29. juna) završio sam sa vremenom 3:20:49 i bio 15. od 88 (78 muškaraca) u generalnom plasmanu. Posle dve nedelje (14. jula) statovao sam na Garmin Sljemenskom maratonu, na Medvednici (Hrvatska) koji je mnogima poznatiji pod ranijim nazivom – ’’Kuda idu divlje svinje’’. Na stazi koja ima oko 2200 m pozitivne visinske razlike, sa vremenom 4:17:45 još jednom sam bio prvi u kategoriji M60+. Sledio je (27. jula) Noćni maraton u Narodnoj bašti u Pančevu, a sa 3:38:21 bio sam 4. (od 33) u generalnom plasmanu. Prvi Pešterski maraton održan je 4. avgusta, na Pešterskoj visoravni iznad Tutina, a ja sam, sa 4:10:10 u generalnom plasmanu bio 4. od 14 učesnika.

Za trenutak ću se vratiti u 2012. godinu kada sam na planinskim ultramaratonima: Fruškogorski maraton (113 km sa 4150 m uspona) Ultramaraton na Olimpu, Grčka (100 km sa 7500 m uspona) i Ultramaraton u Krinici, Poljska (100 km sa 4500 m uspona) skupljao kvalifikacione bodove za čuveni Ultramaraton oko Mon Blana (168 km sa 9600 m uspona!) koji se trči kroz tri države: Francusku, Italiju i Švajcarsku! Imao sam sreće i u januaru 2013. žrebom izvučen za glavnu trku (2300 učesnika), pa sam se 30. avgusta našao u Šamoniju, u Francuskoj, na startnu nezvaničnog prvenstva sveta u planinskom ultramaratonskom trčanju! Na trci koja je trebala da bude najvažnija u sezoni, a verovatno i trka koja bi obeležila moju celu, kratku trkačku karijeru, sledilo je najveće razočarenje – posle pređenih 50 km (za 10:28:02), morao sam da odustanem zbog povrede stopala. Ne bih bio toliko razočaran da povredi nisam sam ’’kumovao’’ sopstvenom glupošću – početničkim nepoštovanjem pravila da se na trci ne koristi oprema koja nije ranije isprobana na treningu. Oduševljen izborom opreme u brojnim sportskim prodavnicama u Šamoniju, a u strahu da se tokom naporne trke ne vrati upala tetive ahilove pete koja me je mučila već godinu i po dana, startovao sa novokupljenim bandažom za članak sa ugrađenim kompresama (jastučićima) za tetivu ahilove pete. Nisam razmišljao da će zvog bandaža patika biti tesna, da ću promeniti položaj stopala u patici, što je prouzrokovalo oguljenu kožu i dve otvorene rane i dva nokta koja su bila crna već posle 30-tog kilometra, a posledica je bila čarapa iz koje se mogla cedidi krv. Mislim da ću u Francuskoj pokušati još jednom, možda već sledeće, 2015. godine.

Rane, koje su me sprećile da završim Ultramaraton oko Mon Blana, brzo su zalečene, pa sam već 22. septembra istrčao Koceljeva klima blok maraton i sa vremenom 3:20:45 bio 8. u generalnom plasmanu (od 28), a zanimljivo je da sam po WAWA veteranskim tavlicama bio drugoplasirani veteran, iza Zorana Jankovića, ali ispred Nebojše Milenkovića, i ako je Nebojša maraton završio ispod tri sata!

 

Sledila je još jedna ‘’strašna’’ serija – od 6. oktobra do 1. decembra (devet vikenda, ili 57 dana!) istrčao sam pet maratona, tri polumaratona i jedan ultramaraton!! Prvi u seriji bio je Maraton mira u Košicama, Slovačka, gde sam sa vremenom 3:21:11 drugu godinu zaredom bio 1. u M-60 (od 89!). Sledio je Novosadski maraton i, po velikoj vrući, skromno vreme 3:30:18. Posle ‘’odmora’’ na Apatinskom polumaratonu (1:33:34), sledio je još jedan ‘’vruć’’ maraton u Podgorici i ponovo skromno vreme 3:37:06, sa kojim sam bio tek četvti u kategoriji. Toplo vreme mi izrazito ne prija za trčanje dugih pruga, pa se Novi Sad i Podgorica ponovila i na maratonu Plavi krug oko Ade Ciganlije u Beogradu (3:28:22), ali sam ipak bio sedmi (od 66) u generalnom plasmanu. Tek su u novembru prestale letnje temperature, pa sam na 5. kolu Treking lige Planinarskog saveza Vojovdine, na stazi od 43,7 km, na Fruškoj gori sa vremenom 4:45:06 zauzeo 3. mesto u generalnom plasmanu.

Sledile su još dve nedelje ‘’odmora’’: Savski polumaraton – Otvoreno prvenstvo Srbije za veterane i 1. mesto u M-60 sa vremenom 1:31:54 i Eko Mačak polumaraton i 2. mesto u generalnom plasmanu (po WAWA veternskim tablicama) sa vremenom 1:32:28. Serija je završena Adria Advent maratonom u Crikvenici u Hrvatskoj po buri, koja je povremo imala udare i preko 100 km/h. Sa vremenom 3:24:11 u Crikvenici sam zauzeo 26. mestom (od 113) u generalnom plasmanu i 1. mestom u M-60, a godinu sam zavšio 28. decembra ‘’kod kuće’’, u Novom Sadu, na Reciklažnom maratonu ARK ”Fruška gora” sa solidnih 3:18:44, i ako je temperatura, tri dana pre Nove godine, bila 19 stepeni u plusu!!

 

Trkačku, 2014. godinu započeo sam 25. januara, u Češkim Buđejovicama na 5. Merkuri maratonu, koji se trči dva sprata ispod zemlje (druga etaža prakinga ispod Merkuri trgovačkog centra) što je, zapravo, lepa prilika da se u januaru trči maraton u majici i šorcu, na stalnih 13 stepeni u plusu i bez rizika da vam noge i patike budu mokre ili da se prehladite! Sa 3:25:29 bio sam 36. (od 108) u generalnom plasmanu i 2. u M-60 (od 12). Sledio je, 3. marta, još jedan Zimski maraton samoprevazilaženja u Nišu. Nije bilo zima i niko nije umro, ali ceo dan padala kiša. Sa vremenom 3:33:34 bio sam 6. u generalnom plasmanu (od 35). Samo šest dana kasnije (8. mart) na 5. Maratonu maratona na Adi Ciganliji, u Beogradu, još jednom sam startovao u trci na 6 sati i sa pređenih 64,5 km (5:59:03) bio 6. u generalnom plasmanu (od 26).

Novosadski polumaraton 30. marta (1:34:39) i Imel group polumaraton na Ušću, Novi Beograd, 6. aprila (1:33:10) bili su ’’zagrevanje’’ za start (11. aprila) na ultramaratonu 100 milja Istre u Hrvatskoj. Staza dužine 166,6 km startuje iz Labina, a trasirana je kopnenim delom Istre, pa je do cilja u Umagu potrebno savladati planinu Učku (vrh Vojak 1396m) i ukupno oko 7000m visinske razlike uspona i isto toliko silaska! Na stazi sam proveo čak 37:34:21 (bez odmora i bez spavanja!) i sa ovim vremenom zauzeo 70. u generalnom plasmanu (od 160) i 1. mesto u M60+. Vreme provedeno na stazi samo po sebi govori koliko je ovaj ultramaraton težak i naporan, a meni, koji sam bio i najstariji učesnik na stazi, posebno je teško pao tajming trke, koja startuje u petak u 17 časova, pa sam na stazi više vremena proveo po mraku, nego po danu! Da budem iskren, pred jutro druge noći, dvadesetak minuta sam halucinirao – na stazi su mi se priviđala deca, starice, kuće sa osvetljenim prozorima, kojih tamo, naravno, nije bilo! Kasnije sam od drugih učesnika čuo da nisam bio jedini kome se, zbog umora, ovo dešavalo!

Posle dve nedelje, (27. aprila), što zbog upale pokosnice koju sam zaradio u Istri, što zbog uobičajene aprilske vrućine u Beogradu i na moment, jake košave na Novom Beogradu, nisam ‘’zapinjao’’, pa sam stazu Beogradskog maratona prešao za 3:42:14.

Maraton u Skoplju (11. maja) je bio u sličnim meteorološkim uslovima kao i Beogradski, pa je i rezultat bio samo za nijansu bolji – 3:35:02, ali sam sa ovim vremenom još jednom bio prvi u M60-64. U dane 31. maj – 1. juni želeo sam da pokušam da istrčim dvomaraton (dva maratona za dva dana), ali je, zbog katastrofalnih poplava maraton u Novom Gradu (BiH) otkazan pa sam Plitvički maraton (Hrvatska) trčao punom snagom, i za divno čudo, gotovo ponovio rezultat od pre četiri godine, na istoj stazi. Sa vremenom 3:36:20 bio 87. od 315 u generalnom plasmanu i 2. u M-60! Inače, Plitvički maraton je moj 50-ti uspešno istrčan maraton od 2007. godine, kada sam prvi put istrčao maraton u Novom Sadu.

Dragan Ćirić, ARK Tron (NS)

AdministratorAktivnostiIzveštaji sa trkaOvo je priča o Ćirić Draganu(NS), jedinom članu TRON-a koji nije iz Subotice. Iako stanuje i živi 100 kilometara od ostalih klubskih drugara i zbog toga skoro nikada nije prisutan na zajedničkim treninzima, druženjima, sastancima sa ostalim članovima TRON-a, svojim trčanjem, nastupom, pojavom i ponašanjem na trkama daje sjajan...