Kako uživati u trčanju – Izveštaj sa polumaratona u Budimpešti 2015
Pre svega, ovaj tekst piše jedan “turistički” ili rekreativni trkač koji ne trči zbog rezultata, već zbog samog čina postizanja, dostizanja i uspevanja u nečemu što baš i ne radi svako, a to je polumaratonsko trčanje, i neko ko odistinski UŽIVA u trčanju – kad mi ne prija – stajem, jer mi rezultat nije primarni cilj.
Kažu da nam bog ne daje iskušenja koja ne možemo da podnesemo, te da samo nakon velikih iskušenja možemo prihvatiti lepe i dobre stvari sa zahvalnošću.
Da ne filozofiram i ne davim previše, ali posle svih životnih iskušenja koje prosečni roditelj doživi u svom periodu “roditeljstva”, pravi je blagoslov doživeti da sa svojim detetom zajedno učinim nešto tako veliko i lepo kao što je istrčati zajedno 21km, tj. polumaraton.
E sad, posle svih ovakvih prepreka, trebalo je ..
– Registrovati smeštaj unapred 2-3 meseca, kako ne bi ujutru rano vozio 200 km, pa trčao, pa još vozio i nazad 200km,
– Dovesti formu do famoznog prosečnog pace-a od 7.10 (za na veću dužinu) na koliko je „rampa“ budfimpeštanskog polumaratona na svakih 6km – ako ideš sporije od toga, jednostavno te „pokupe“ u autobus sporih trkača i kraj.
– I na kraju krajeva, sve to pripremiti(finansijski), tempirati datumski formu, jer je to to.
– O –
ELEM, sve bi bilo lepo da nismo putovali od Subotice do Budimpešte 10! sati.
Da, 10 sati, ali ne vozom (koji, kao i autobusi ne saobraćaju zbog emigranata) već kolima… jednim, drugim, i na kraju trećim!
Prva su posustala na 10m od granica (sa naše strane, srećom) .. Kvačilo je jednostavno „propalo“.. sledio je šlep do majstora koji mi predložio da, kad je već burazov auto otkazao, slobodno idem svojim (starijim) autom (kome je on napravio generalku)..
Premestimo stvari i strpamo se u moju škodicu… Da upalimo, neće! .. i neće !!!!!
Smor, telefon .. sumnja .. da li je uopšte „sudjeno“ da idemo… svašta u glavi .. samo ne trka ..
Tu iskoči moj sjajni komšija Mario (JAVNO HVALA!) i pozajmi auto sa predjenih 40.000km .. nov auto.. za koji naravno nisam iao ovlašćenje za upravljanje tuđim vozilom ..
Idemo, pa ako je sudjeno da stignemo, stići ćemo ..
I stigli smo, u 23h (umesto u 16h) !!!
– O –
Budimpešta .. Svitanje .. hladnjikavo .. ali sunce .. kafa na brzinu, ovsena kaša, flasteri na grudi novi UNIT dres za ovu priliku (Hvala Saletu Šaranoviću i njegovoj sjajnoj opremi – Kad je dobra Španovićki, valjda će i nama, jel..) i hajmo mi lagano ..
Treba preuzeti paket .. biće gužva … zagrevanje .. pace ..
Tu je već reka ljudi koja se sliva u park .. kanda svi idu trčati 🙂
Tad sam se konačno smirio – TRČAĆEMO DANAS!
Šta reći o organizaciji nego PERFEKTNA!
(sledi par opisa za one koji će čitati ovo godinu-dve nakon pisanja teksta, a još nisu bili na velikim maratonima)
Lokacija kao na EXIT-u .. veliki park, velika „ledina“ koja može da primi 10.000 trkača + pratioci.
Organizatori su sve sveli na najjednostavniji moguć nivo .. jedan Veliki šator je „Race center“… ako znaš svoj startni broj, idi levo, ako ne desno, devojke za pultom imaju zelenu palicu, sa kojom signaliziraju da su slobodne, i da „saobraćajac“ može da prosledi sledećeg trkača..
Vreme provedeno na preuzimanju startnog broja: 2 ipo minuta ! (Beograd, Novi sad, naučite se više!)
– O –
Hajmo ostaviti stvari u garderobu, (opet mi Beograd na pameti i smrzavanje i stanjanje u redu 25 minuta posle trke dok je padala kiša) .. Ali rekoh sebi, daj da ne natovarim svoje dame stvarima, imamo kada pa nek ide život.
Ukupno vreme provedeno na predaji i preuzimanju paketa posle trke ZAJEDNO: 1 minut !!!
Mislim realno, šta tu ima .. šator za svaki set startnih brojeva, dobili smo trakicu na startnom broju za garderobu sa sve brojem koju otcepiš i zakačiš petom! zihericom (za koju na početku nismo skontali čemu će .. ) 🙂
(Beograde, nije Vam prvi put .. ovo je stvaaaarno prosto ..)
E onda ti leeeepo ostane vremena i da zevaš po šatorima „desno“, koji su prodajnog karaktera (patike, oprema…), i šatorima „levo“, gde je sve FREE (pića, salatice, flajeri, promocije ..) .. da se zagreješ ko čovek, obaviš toaletne obaveze, i odeš na start ..
Na startu smo čekali svoj (zadnji) talas, i ono šta me je fasciniralo na trci, je upadljivo veliki procenat žena koje trče. Da, reći ćete, bio si u najsporijoj grupi gde je veća šansa da ima više žena, ali ne, generalni utisak je, ogroman broj devojaka i žena trče!
(kad nadjem statistiku, dodaću i taj podatak)
– O –
Lepota trčanja velegradovima je nešto što treba doživeti .. žao mi je što neću ove godine trčati u Ljubljani, koja ima najveću trku u našem regionu, ali je činjenica, da za osobe kao što sam ja, trčanje na “kukuruz” trkama mene više videti neće! Sorrry!
Jednom bio, ispoštovao, i to je to – za mene tu nema draži.
Videli smo sve što se moglo videti što se tiče grada i uživali u svakom metru trke.
Proći lančanim mostom tamo gde inače ne možeš proći peške jer tuda idu tramvaji i automobili je poseban doživljaj.
Trčali smo (naravno) malo brže nego planirano, pojeli sve “besplatne” banane (jer ti fakat trebaju), oduševljavali se tatama koji trče gurajući kolica sa bebama od 1. godinu, dedama i babama, debelima, starima, mladima ..
Posle 10.og km smo imali vreme 1.06 i to je bio znak da nam super ide i da ne treba da žurimo, pa smo se malo i slikali ..
Interesantno je da smo zajedničkog utiska da je masa tamo “pala” sa tempom, valjda zbog polovine, srećom, Vanja je na tom delu dobra, pa smo gotovo isti tempo držali do 18km.
Tad je htela da čak i ubrzamo, ali nisam dopustio jer sam siguran da bi to bio “Fail” za pamćenje, tako da smo u cilj ušli nasmejani i sretni, a ne kolabrirani i plavi.
Naš prijatelj Ivan Katančić koji je takođe trčao svoj prvi polumaraton, ušao je u cilj 6-7 minuta pre nas, iako smo očekivali da će brže trčati, ali, danak neiskustvu je morao platiti: preforsirao je prvih 6, drugih 6 je dolazio sebi, a trećih … to će on pričati 🙂
Trku su od Subotičana trčali i Milan Jovanović (koga nismo uspeli ni sresti – a nismo putovali zajedno – srećom po njega) sa vremenom 1:56:51 i Pastor Balint sa sjajnim vremenom od 1:49:35.
Ono što smo na kraju zajedno zaključili i što je savet svima koji će se ubuduće uputiti da istrče svoj prvi polumaraton:
- Svoj prvi polumaraton treba istrčati na nekoj velikoj trci!
Fakat se prvi polumaraton pamti za ceo život, pa je u tom slučaju bolje trčati u Beogradu ili u nekom drugom velikom gradu, nego na nekoj manjoj trci. - Strah od prvog polumaratona je uvek veći nego što je realno!
I ja na svom prvom polumaratonu, i Vanja na svom a verujem i svi drugi, smo pred prvu trku imali određene strahove – da li ću ja to moći, da li će me mučiti ovo ili ono .. i to je normalno. Međutim,
realno, kad istrčiš, shvatiš da su strahovi bili nepotrebno, tako da ih treba uvek “smanjivati” i reći prijateljima koji su pred svojom prvom trkom da to ipak nije tako strašno (ukoliko se normalno trenira..).
Sve u svemu, predivan dan, predivna trka, sjajno raspoloženje, i uspomena za ceo život!
– O –
Naravno, sledi galerija slika i video sa starta – mi smo uživali, uživajte i Vi!
Galerija slika: https://www.dropbox.com/sh/idz1w037o7crpt7/AAD4ujCIPy4SHlIbkVz1SysBa?dl=0
Leave a Reply