U malom Slovačkom gradiću Kolarovu (Guta) 07. januara 2017. godine sedmi put je održana maratonska i polumaratonska trka. Vrlo lep broj prijavljenih za ovo doba godine, 99 polumaraton i 82 maraton, pokazatelj je da je puno truda, rada i energije uloženo u organizaciju trke koja nosi naziv “Tri kralja”.


Subotička ekipa na ovoj trci brojala je četiri člana, Monika Kokai, Zoltan Kesegi, Zoltan Fodor i Sebastian Ludaić. Većina učesnika je bila iz Slovačke i Mađarske, ali su svoje predstavnike imali i Srbija – 4, Austrija – 3 i Češka – 1. Naš domaćin i organizator trke ZSÉLYI Zoltán dočekao nas je dan pre trke u svom domu i među prvima smo imali mogućnost da podignemo svoje startne pakete. Nakon kraćeg razgovora Zoltan nas je otpratio do mesta gde smo odseli. Dao nam je instrukcije, savete i uputstva za trku i hrabrio nas je da će vetar biti nešto umereniji nego dan pre trke. Kako je bilo na samoj trci priča nam Sebastian Ludaić:

– ja se zaista ne mogu setiti da sam u svojoj trkačkoj karijeri trčao trku pod gorim vremenskim uslovima. Možda polumaraton Kapošvar iz 2012. godine može poslužiti kao upoređenje, ali je u Kolarovu bilo mnogo gore. Uzalud smo se nadali da se vremenska prognoza, kao mnogo puta ranije, neće baš u potpunosti ostvariti. Nadali smo se da će meteorolozi pogrešiti. I jesu, pogrešili su, bilo je gore nego što su predvideli. Jutarnjih -15C sa prilično jakim severoistočnim vetrom koji nas je dočekao na izlasku iz objekta Karate kluba gde smo bili smešteni, nagoveštavali su dramu na stazi. Na startu trke u 10h zvanični spiker je objavio da je -14C trenutna temperatura, ali da se do kraja trke očekuje fantastičnih -12C!!! I dalje nisam mogao da predpostavim koliko će sve to teško biti. Fodor Zoltan i ja prijavili smo polumaraton, ali sam se iskreno plašio za Moniku i Kesegi Zoltana koji su startovali na maratonskoj dužini. Prvih 7km trčali smo ulicama Kolarova, levo, desno, vrteli neki veći krug. Nije se osećala prava snaga vetra i nije bilo toliko strašno. Prvi nagoveštaj  agonije i drame bio je na izlasku iz grada preko mosta na reci Vah i trajao je oko minut, minut i po dok nismo pretrčali most. Nakon mosta još nekih 600-700 metara vijugavog puta koji je bio zaštićen gustom šumom, a onda….skretanje desno na nasip reke. Znate kako izgleda nasip pored reke? i trčite na vrhu nasipa. Brisani prostor. Severozapadni Vetar brzine 8-10 m/s povremenim jačim udarima. U prvih nekoliko stotina metara na nasipu shvatam da će nakon okreta na 13. kilometru biti veoma kritično i teško trčati nazad. Za sada nije baš prijatno, ali je vetar u leđa, malo više sa leve strane. Upravo zbog toga posle minut-dva osetio sam da mi se ledi levo uvo pa sam pokušao da navučem kapu još više kako bih ga zaštitio. Nakon 1,2-1,3km staza silazi sa nasipa, i blago skreće u desno, ali i dalje trčimo paralelno sa nasipom samo u podnužju. Sunčani dan, sada već vetar direktno i pravo u leđa, prilično ravna staza sa vrlo malo snega i leda stvaraju lažan osećaj da je sve ovo lako i jednostavno. Na 5. kilometru, još u gradu, imao sam 30:08 min, sada na 10. kilometru 60:48 min. Znači sasvim lepo idem, što je najvažnije uopšte nije teško, ne osećam umor, i što je još važnije ne osećam -14C, upšte nije tako strašno. Čak sam i rukavice skinuo i jedan kilometar išao bez njih. Približavamo se okretnici na 13,1 km….gledam na sat 1:19:00. SJAJNO, PLANIRANIH 2:15 ĆU VRLO LAKO OSTVARITI, ČAK I BITI BOLJI OD TOGA!!!

To je tačka gde je počela agonija, to je mesto gde su se stvari promenile iz korena, tu na 13,1km je ustvari i počeo 7.Kolarovo polumaraton, ovo do sada je bila rekreacija i zabava. Odmah nakon okreta shvatam da mi fali šal ili nešto oko vrata i brade što bi me dodatno zaštitilo od udara vetra i žuljanja hladnog okovratnika od šuškavca. Setim se da mi je u džepu mala TRON zastava i trijumfalno je vadim i pokušavam da obmotam oko vrata. Shvatam da je kratka da mi obuhvati vrat i shvatam da je debela jer ne mogu da zakopčam okovratnik. Vraćam zastavu u džep i nastavljam po starom. Vetar sve jače udara u lice, u celo telo, odjednom svatam da se možda nisam dovoljno obukao, mada sam pre samo 5 minuta mislio da sam pretoplo obučen. Brzina je drastično pala, ne znam tačno koliko, ali kad trčim ili kaskam mislim da se krećem oko 7min/km. Ali je problem što su toliko jaki udari vetra da moram ponekad i da hodam. Znam da to nije dobro, znam da se svakim minutom hodanja sve više hladi organizam. Pokušavam da uhvatim ritam 300/50m trčanje/hodanje. Problem je što baš u 50 metara hodanja vatar malo popusti, pa onda kad krenem sa trčanjem udari najjače. Lice bridi, vrh nosa ne osećam, oči se suze i lede istovremeno. Sustižu me dve devojke i pokušavam da uhvatim priključak. Kao pravi kavaljer puštam ih ispred sebe da prave zavetrinu, ako je to uopšte moguće po takvom vetru i takvom mrazu. Računam u glavi koliko ima ovog vetrovitog dela i shvatam da je to nešto preko 5km. Množim sa 7, znači 35 minuta najstrašnije hladnoće, mraza, boli i patnje. Ako budem uspeo da držim taj tempo. Ugledam u daljini mesto gde smo sišli sa vrha nasipa i počinjem da odbrojavam metre do tamo jer me čeka stol sa osveženjem. Kako glupo žvuči ovo “osveženje”. Domaćin vidi da je drama, verovatno nisam jedini i prvi bio koji je u polu smrznutom/raspadnutom stanju stigao da stola. Ponudi mi kuvano vino što sam bez razmišljanja prihavtio. Problem je bio što je on to vino tek potpalio i nakon dva minuta čekanja pitam šta se dešava? Kaže čekaj samo još malo da se ugreje!!! Daj vino kakvo god bilo, smz’o sam se potpuno, ne mogu tu stajati, biće sve gore i gore, moram dalje. Kuvano vino je bilo recimo mlako. Popijem ga na eks i kao da je alkohol ipak malo pomogao da mi se organizam bar malo razmrda i ugreje. Penjem se na nasip, vetar sada udara malo više sa desne strane, a ne pravo u lice, još 7-800metara do kraja nasipa. Već vidim u izmaglici vozila jer sa nasipa izlazimo na magistralu. Shvatam da izmaglice nema nego mi se suze lede na kapcima. Zaledila mi se i slina iz nosa, krećen se, gegam se i borim se da izdržim još koji minut, oči i nos ne sme ni u ludilo da dorinem. Znam da je na kraju nasipa kraj svim patnjama i agoniji. Znam da poslednja 3 km neće više toliko boleti i da će biti sigurno toplije kada me šuma zaštiti od udara vetra. Sustižem one dve devojke, ali mi sada zaista nije bitno trkanje i to što sam ih sustigao već samo činjenica da pobegnem od vetra i sibirske hladnoće. I dolazim da kraja nasipa. Kakva sreća, kakva radost, kakvo olakšanje!!! Tih 600-700 metara vijugavog puta do mosta sam bio u nekoj vrsti euforije. Osećao sam da je polumaraton završen iako je do cilja bilo još više od 2km. Ali nije više bilo olujnog vetra, bar ga ja više nisam osećao. Pre mosta tabla “40Km” što će reći maratoncima da ima jo 2,195 metara do cilja. vreme na satu 2:03:00. Skupljam poslednje atome snage za prelaz preko mosta i još jedan poslednji udar ledenog vetra. Uzbdro uz most još malo hodanja. Počinju listovi da mi se grče pri pokušaju trčanja. Odustajem od trčanja uzbrdo i prelazim u hodanje. Sustižu me ponovo devojke i dobacuju da izdržim, uzvraćam im. Na vrhu mosta sam i krećem nizbrdo, počinjem da trčim, dosta dobro ide, u podnožju mosta opet grč. Opet hodanje, pa opet trčanje do granice grča i tako sve do cilja. Poslednjih 300 metara sam uspeo da trčim i ulazim u cilj u vremenu 2:15:48….
Odlazim u dom kulture, gde je svlačionica i samo vapim za malo toplote. Posle 10-tak minuta stiže i Hoze (Fodor Zolika). Potpuno je zaleđen i lice mu je u flekama plave i bordo crvene boje. Ubzo za njim dvojica mladića uvode Palotai Gábora mađarskog 65 godišnjeg veterana koji se sav trese. Izgledao je strašno i usplašio sam se za njega. Potpuno je bio smrznut. Ipak, posle sat vremena, za vreme ručka, već je veselo ćaskao i prepričavao je svoju patnju sa staze. Kaže planirao je 2:10, a jedva se dovukao na 2:35.
Međutim naša preostala dva člana Monika i Kesegi Zolika i dalje su bili na stazi, borili su se sa maratonom. Neki unutrašnji glas mi je govorio da sigurno neće završiti trku. Nadao sam se da neće imati ozbiljnih posledica ili promrzlina. I dok smo se Hoze i ja dogovarali šta da radimo, gde da ih čekamo, na vratima se pojavila Monika. Pogledao sam na sat, prošlo je 3 sata od starta. Znao sam da je odustala i da je sad vrlo nezadovoljna zbog toga. Ali sam isto tako znao da je to u ovom slučaju to bila jedina ispravna odluka. Još je Kesegi Zolika bio na stazi. Možda on ipak izdrži do kraja. Do sada je trčao samo jedan maraton, u Podgorici jesenas, 3:44, isto je bio olujni vetar, ali je bilo +24C.
I desila se senzacija. Kesegi Zoltan je uspeo da završi maraton. I ne samo da ga završi već da istrči neverovatnih 3:40:16!!! Smznut, premoren, crven, ali srećan i zadovoljan. Kaže da je najgore bilo oko 35. kilometra. I da je tu bilo neko vozilo organizatora sigurno bi odustao. Ali pošto nije bilo nikoga na stazi nije imao izbora, morao je da se bori do kraja. Kad je sišao sa nasipa znao je da će imati sjano vreme jer je poslednja tri kilometra čak i pojačao
Razmišljao sam kako da zaključim ovaj izveštaj. Da kažem da nikada ne trčite na -14C?! Da kažem da ne trčite na hladnoći kada još i vetar duva?! Da vas nagovaram da i vi probate jednu ovakvu trku?!
Ovo je bila trka posle koje mi ništa više neće teško pasti. Posle ovoliko patnje, bola, mraza i vetra sve mi nekako izgleda lako. Kako mi sad smešno deluje borba u poslednjim kilometrima recimo u Apatinu, na +10C!!! A da ne pričamo o onim trkama na +20 kada bez problema možeš da šetaš ako nemaš znage za trčanje.

Sve je lako posle Kolarovo polumaratona!!!

 

 

 Rezultati subotičana u Kolarovu:

MARATON: Kesegi Zoltan 3:40:16, 4.mesto u kategoriji M50, 18.mesto od 80 učesnika. Kokai Monika odustala.

POLUMARATON: Ludaić Sebastian 2:15:48, Fodor Zoltan 2:26:43

Kompletni rezultati iz Kolarova: MARATON POLUMARATON

 

http://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/01/7-kolarovo-slovacka16.jpghttp://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/01/7-kolarovo-slovacka16-150x150.jpgSebastian LudaićIzveštaji sa trka
U malom Slovačkom gradiću Kolarovu (Guta) 07. januara 2017. godine sedmi put je održana maratonska i polumaratonska trka. Vrlo lep broj prijavljenih za ovo doba godine, 99 polumaraton i 82 maraton, pokazatelj je da je puno truda, rada i energije uloženo u organizaciju trke koja nosi naziv 'Tri kralja'.Subotička...