29. Novosadski polumaraton, 27.3.2022.
Ponovo se novosadski polumaraton vratio na uobičajenu lokaciju, odnosno start i cilj su u samom centru ispred hotela Vojvodine i pokraj Gradske kuće, sa pogledom na trg, Miletića i „katedralu“ odnosno župu Imena Marijina. To svakako daje posebno okrilje trci, stvara interesantan „štimung“, nekako prirasta srcu. Veče pre sam propustio pasta parti, ako ga je uopšte i bilo, jer u raspisu trke na sajtu nije izričito pisalo, ali na štampanom materijalu na sam dan trke mogao sam i tu informaciju pročitati. Novosadska trka se svakako u nekim segmentima poboljšala: majce su već koju godinu standardno dobrog kvaliteta, sviđalo mi se kada su prošlih godina na njima bili motivi Gradske kuće ili Vladičanskog dvora, ove godine aktivna majica narandžaste boje. Ovoga puta su oni plastični toaleti bili prilično razdrndani, vrata nisu najbolje funkcionisala. Ipak ono što je većini trkača važnije rezultate trke brže objavljuju, našao sam ih na sajtu novosadskog polumaratona u utorak dva dana nakon trke. Naravno, nije ni to baš idealno, ako se koristi čip tehnologija, ali bolje nego ranije kada se čekalo po nedelju ili više dana. Zahvaljujući našim vrednim somborcima, fotografije sa trke su bile dostupne na sajtu Somaratona, već sutradan.
Trg slobode je toga pre podneva bio obasjan sunčevom svetlošću. Blaga toplina ranog proleća i onoga što ga ispunjava već nekoliko dana se osećala u Novom Sadu i u celoj Vojvodini. I ako je jutro nagoveštavalo da će oko podne temperatura biti čak i malo previsoka za dugo trčanje, preko 20 stepeni, svi smo se nakon zime koja doduše i nije baš bila hladna, ipak uželeli sunca i toplote. Dan sam odlučio da započnem duhovnom okrepom. Nakon jutarnje kafe i laganog proteinskog doručka, odlučio sam se za misu od 8:30 u Novosadskoj crkvi u centru, pomenutoj u uvodnom pasusu. Budući da je bila na mađarskom jeziku koji samo fragmentarno i površno razumem, ujutro sam se spremio gledajući tekstove liturgijskih čitanja na hrvatskom jeziku. Tokom bogosluženja nije bilo česte uobičajene nervoze pred trku, tek po koji osvrt na sat budući da još nisam bio podigao ni startni paket, a podela je bila do 10 časova, dok je start polumaratona bio predviđen za 11 časova. Ova trka mi je bila prva u mesecu martu i druga u ovoj kalendarskoj godini. Igrom slučaja izjalovilo se moje učešće na polumaratonu na Srebrnom jezeru prvog vikenda ovoga meseca.
Negde oko 9 i 45 sam konačno podigao startni paket. Nije bilo gužve, verovatno su ljudi dolazili na vreme i ranije s obzirom da su kasnije startovale i trke na 5 i 10 km ukupno je bilo oko 1000 učesnika. Bilo je još dovoljno vremena da malo prošetam unaokolo i sretnem neka poznata lica. Ubrzo sam susreo Zdravka Mišovića, profu Jankovića i njegovu šarmantnu ćerku Aleksandru, Jovicu Cucića, Zorana Kampfera, Marka Zeljkovića i još neka poznata lica. Nakon jednog kruga oko kompleksa zgrada gde su brojni kafići preko puta Tanurdžićeve palate i reda zgrada na Bulevaru Mihajla Pupina gde je Arena cineplex da bi opet završio u ulici kralja Aleksandra, otišao sam na presvlačenje, a nakon ostavljanja stvari u garderobi počeo sam lagano zagrevanje, prvo vežbe, a zatim lagano rastrčavanje po centru sa par ubrzanja ukupno malo više od 2 kilometra. Tada mi je prijalo veoma što je toplije jer sam se prijatno osećao u šorcu i majici kratkih rukava. Start, uspešan je bio za mene, dovoljno sam blizu bio da me gužva ne udavi, negde u trećem, četvrtom redu, što je i realno. Startovalo je oko 400 trkača. Prvi kilometar kroz Zmaj Jovinu i Dunavsku ka keju gazio sam uobičajeno veoma jako, mada mi se čini da 4:06 kako je garmin pokazao uopšte nije realno. Vrlo brzo sam se ustalio negde na 4:25 do 4:30 po km, što je i više nego dobro za moje stanje, patike u kojima sam trčao i stanje desnog stopala. Mali krug na keju oko 2,5km da se ustalim u tempu, da nekoliko puta bacim pogled na prkosnu tvrđavu na Petrovaradinskoj steni na drugoj obali Dunava koja je blistala na prolećnom suncu. Već na prvom okretu sam mogao da vidim ko će voditi glavnu reč u današnjoj trci. Doduše, malo su me zbunjivali različiti brojevi, odnosno to što su i štafete učestvovale u trci zajedno sa individualnim takmičarima. Nisam baš lica raspoznavao. Od vodećih ili bolje reći od onih u prvih deset samo mi je Bane iz Rume koji trči za Kulski klub i Zdravka bio dobro poznat i video sam da dobro gazi. Na nekim delovima bilo je podrške i navijanja, kako na keju, tako i na limanima.
Započeli smo prvi veliki krug pokraj velike menze skrenuli smo u studentski grad, pa lepom Fruškogorskom skoro do štranda da bi kraj Kabelovog stadiona izbili do bulevara despota Stefana gde bi napravili veliki okret na početku Limana IV. Tu sam par sekundi zastao za prvu okrepu, počeo je osmi kilometar. U prvom krugu, nakon skretanja kod velike menze na kraju petog kilometra sustigao me je i obišao jedan trkač. Začuh dok me je lagano preticao: „Dominik, da li me se sećaš, kako si“? Pogledao sam trčeći i video atletski grđenog momka sa načarima za sunce. Kroz tamna stakla pokušavao sam da vidim njegove oči. Videvši da imam problema u raspoznavanju rekao mi je. „Ja sam Neven iz Kragujevca, bilo smo zajedno na kampu na Vlasini“! „Sećam se naravno, ali te zbog tih tamnih naočara nisam prepoznao!“-odgovorio sam, a on je sa lakoćom ubrzao tako da ga nisam mogao pratiti. Setio sam se da je on sada Vekijeva škola, da trenira pod njegovim nadzorom. Nakon trke sam ga sreo dok sam se istezao. Išao je lični rekord i prvi puta ispod 1:30, zauzeo je 16. mesto na kraju. Zakačio sam se u tih prvih par kilometara za jednu devojku u dresu atletskog kluba Srem iz Sremske Mitrovice, koja je izgleda bila vodeća i čudno je disala sa onim dubokim uzdasima kao da se muči. Nakon prve okrepe ponovo sam je sustigao i uspeo malo da se odvojim. Početkom drugog kruga sledio sam dva momka kilometar- dva. Upali smo u reku malo sporijih trkača na 5 ili 10 kilometara koji su startovali neki minut ranije, pa sam morao malo da krivudam da bih mnoge obišao.
U drugom krugu nastupile su uobičajene poteškoće, ne samo sa tempom i umorom, probudio se petni trn u desnoj nozi bez obzira na ortopedske uloške koje sam nosio. Bol nije bio intenzivan, ali jeste pomalo neugodan, pokušaću ovo leto to da rešim u nekim privatnim klinikama, bar se nadam. Druga okrepa na istom mestu na Limanu IV. Zastao sam par sekundi da bih otpio par gutljaja, bio je 16-ti kiometar. Nakon tog okreta me je sustigao Gabor Ikotin, nisam se odmah setio njegovog imena, ali bio mi je lik poznat sa nekih trka. Uspevao sam da budem iza njega i još nekog trkača koji mu je pravio društvo još neko vreme. Ponovo je usledio prolazak kroz studentski grad sa onim novim umetkom i skretanjem na kružnom toku ka Sonji, PMF-u i kraj moga voljenog Filozofskog fakulteta kuda ide i trasa Noćnog maratona. 18 kilometara je bilo iza mene stižem na krivinu kod Cepelina gde počinje kej. Sustiže me jedan trkač i kaže: „Hajde da se konačno zvanično upoznamo, ja sam Novak Mataruga!“ Setio sam ga se, jesenas me je u sličnoj fazi trke u Zrenjaninu obišao. Mitrovčanin je i stariji je bar desetak godina od mene, ako se ne varam, a lagano me sustiže. Budući da mi je ovo bila teška faza trke i da sam prikupljao snagu za finiš, a brzinski sam pao na 4:35-4:40, nije mi baš bilo do zvaničnog upoznavanja, ali sam čoveku ipak pružio ruku trčeći jer nisam mogao puno da govorim Rekao mi je da me je već više puta primetio na trkama i da zna da sam maratonac, dodao je da se ne usuđeje trenutno da ide ispod 4:30 po kilometru. Zajedno smo trčali do 20-tog kilometara, a u meni se malo probudio inat i počeo sam da ubrzavam. Skretanje ka centru sa leve strane mi je Dunavski park, a sa desne Muzej Vojvodine. Ulazak u Dunavsku je negde oko 600 metara pred ciljem. Tu sam dao sve od sebe. Stuštio sam se ovim najpoznatijim novosadskim ulicama i uleteo u cilj.
Video sam na semaforu da je vreme oko 94 minute ili kako trkači radije kažu malo iznad 1:34, što je bilo više od očekivanog, jer nadao sam se ispod 1:40, a priželjkivao 1:37 ili 1:36. Naravno pre koju godinu je bilo i ispod 1:30, ali daleko sam sada od toga. Pitam se sada pomalo da li je bilo potrebno i ovoliko da gazim, jer naredne sedmice su usledile upale u slabinama i leđima, da li zbog patika neadekavatnog stila trčanja ili jednostavno pomalo potrošenog organizma. Morao sam da pribegnem čak i antibioticima koje mi je mama nekako pribavila. U trenutku pisanja ovoga izveštaja ide sve na bolje. Da sam na primer istrčao 1:45 verovatno bih više uživao, ali taj neki trkački inat i još uvek prisutan takmičarski motiv mi još ne da mira. Ipak posle trke nije mi se činilo da ću imati teži oporavak ili neke slične posledice. Lagano sam se hidrirao, uradio sam dva puta istezanje, rastrčao laganim tempom po centru na vrhovima prstiju još oko 2 kilometra i otišao na preslačenje i polako peške za Petrovaradin. Dok sam se penjao na Dugu odnosno na Varadinski most video sam ekipu koja je zatvarala trku. Grupica u zelenim majcama lagano je trčkala gurajući momka u invalidskim kolicima, iza njih je lagano patrolirala hitna pomoć, ulazili su u poslednja dva kilometra, a ja sam odmicao ka Petrovaradinu zastajući pomalo u Molinarijevom parku da se osvežim.
Prva trojica su išla ispod 1:20, pobednik trke je bio Milan Petrović iz Osečine sa rezultatom 1:17:11. Negde sam već čuo za njega, mada ga ne poznam. Bane je išao 1:22:38, što je bilo dovoljno za šesto mesto. Čip je pokazao da jemoj rezultat 1:33:51, što je ovoga puta bilo dovoljno za 35-to mesto od 385 finišera, mada pamtim i rezultat od ispod 1:30, a plasman od 40 do 50-tog mesta, što govori svakako da konkurenicija nije baš bila tako jaka, posebno kada su devojke u pitanju, jer ovoga puta ni jedna nije bila ispred mene. Kada sam kasnije gledao na yutubeu odlomke mog trčanja to je zaista ružno izgledalo, stil je loš, suviše se naginjem na jednu stranu i klatim, mada je finiš zaista bio brz i ulazak u cilj dobar.
Novi Sade, nadam se da ti se vraćam konačno i na punom maratonu, možda na jubilarnom 30-tom na jesen, ako zdravlje dozvoli…!
Leave a Reply