Galerija: https://www.dropbox.com/sh/btg78zfkjra123o/AACB0YwvThZzueQo2qeAl6Ppa?dl=0

Autori priča su: Jamanta Šafranj i Đerđ Teleki

I ove godine, kao i prethodnih, poslednji vikend jula je rezervisan za triatlon najdužu distancu u Nađatadu (Mađarska), 3,8km plivanja, 180km bicikla i 42,2km trčanja. Članovi Ark Tron nastupaju već 5 godina na ovom prestižnom takmičenju, koje je 2017. godine, održano čak 27. put.

Ove godine bilo je iz Srbije (Subotice) više pojedinaca nego štafeta. Iz Ark Trona pojedinačno su nastupili Đerđ Teleki i Janoš Vero. I ovaj put jedina dvočlana štafeta, Ivan Pivarčik i ja („JaMiVan“). Tu su još bili Subotičani Dalibor Ivić i Robert Hajnal (koji su drugu godinu zaredom došli). I Kristian Tašković koji je napravio svoj prvi Ironman.

Apsolutno svi smo prevazišli i svoja optimistična očekivanja i želje. Poklopilo se dosta kockica, iskustvo je učinilo svoje, a i kvalitetni treninzi su dali rezultata. Došli smo na vreme, 2 dana pre, da se smestimo na miru, Tron ekipa tradicionalno u kamp koji je pored ciljne zone. Bilo je tu malo i rastrčavanja, proba bicikli, kratkog plivanja, i odmora, druženja, brzo je došlo i vreme za trku, ali bez panike i nervoze, sve je bilo spakovano i spremno za veliki dan.

Lično mene je uplašilo rominjanje kiše u toku noći, jer nikad nisam vozila bicikl po kiši, mislim na trkački bicikl i veće brzine, koje se podrazumevaju na trci. Ali kada je dan osvanuo, sunce je počelo sijati i usledio je uobičajeni sunčan i topao dan karakterističan za ovu trku.

Putovanje do jezera Đekenješ u cik zore, usput sendviči u kolima, barem za nas koji kasnije startujemo (štafetno). Đurika i Jančika, već su u plivačkoj opremi, nakon pripreme bicikli i ostavljanja u depo, brzo se pozdravljamo i želimo sreću jedni drugima, do kasnog poslepodneva ili večeri, neće biti prilike da razmenjujemo utiske, svako će voditi svoju bitku. Ovaj put bez mnogo zajedničkih izmena i bodrenja, svako sa svojim bitkama i mislima.

Sat vremena i 20 minuta kasnije, startuju i štafete, Ivan pliva za naš tim celu distancu od 3800m, ispraćam ga na start, a nedugo nakon toga Đurika završava svoj plivački deo za 1h 23min, na kraju se ispostavlja da je skoro identično vreme ostvario i Ivan, vidi se da smo zajedno trenirali. Jančika je bio vidno iscrpljen nakon 1h 52min plivanja, ali je herojski krenuo u dalje pobede, biciklu i trčanje, koji su ipak njegove discipline. Zahvaljujući Daliborovim drugarima (hvala im još jednom), Ivan je imao prevoz nazad u kamp gde će se pripremiti da me čeka na izmeni.

Našla sam se na poznatoj deonici od 75km, koju sam vozila i prošle godine, sa više treninga i boljom biciklom, odnosno po dimenzijama koje meni odgovaraju. Na početku malo teške noge, od silnog čekanja, bodrenja, trčkanja do auta, dok konačno nije došao i moj red takmičenja. Posle par kilometara, noge se navikavaju, misli smiruju i sve je u redu, vozim, držim tempo, oprezna sam na svim težim delovima staze koje sam zapamtila, zbog lošeg asfalta i rupa i jedne velike uzbrdice. Iznenadjenje za mene je da ovaj put ja zaobilazim ljude upravo na tom težem delu. Vreme prolazi, sve je pod kontrolom, iako vidim više ljudi sa defektima na bicikli, kako menjaju pored puta gume i slično, ja još više ubrzavam da što pre stignem i da bude sve u redu, gde me Ivan spremno čeka na dogovorenom mestu.

Ivan svojih 105km leti, jedna od njegovih boljih vožnji, ako ne i najbolja do sada. Iznenadio je i mene, jer jednostavno ja nakon povratka u kamp, i tuširanja, nisam stigla da ga vidim na prvom prolazu od 35km, jer ga je prošao za 58min. Usput vidim Đuriku kako ulazi u svoj poslednji krug bicikle od 35km, i radosna sam da vidim da je dobro i zadovoljan kako napreduje, da vozi naizgled bez muke, iako ima iza sebe 145km. Brzo jurim nazad u kamp da nešto pojedem i ovaj put na vreme izađem da čekam Ivana u drugom prolazu, ovaj put spremna vidim da i dalje juri strašan tempo 70.km ispod 2 sata.

Odlazim da se spremam polako za trčanje, i na mesto izmene, a usput vidim i Đuriku i Dalibora da kreću na trčanje, još jedan maraton deli ih od još jednog Ironmana, po ovom prolazu stoje dobro, „samo“ da istrče pametno. Uskoro stiže i Ivan i daje mi instrukcije da počnem trčati sa 2 kruga, odnosno 10,5km. Trči se ukupno 8 krugova od 5250m, a poslednji je duži za ciljnu ravninu od 200m. Opet ista priča, prvo malo teške noge od dugog čekanja na mestu izmene, da krenem, kao i blagi grčevi u stomaku valjda od previše tečnosti da se prekrati vreme, ali za manje od kilometar sve se namešta i trčanje može da počne.

Posle mojih 2 kruga, smenjujemo se na po jedan, tako da sam na kraju ja imala 5 krugova, a Ivan 3. Taktika se isplatila, tempo nije opadao, trčali smo kao jedno, jako približno sličan tempo ispod 5min/km. Ivan je dao maksimum na biciklu, što je ipak njegova najbolja disciplina i nije bilo potrebe da trči još iscrpljen, odmah nakon mog jednog kruga. A toplota i sunce mi leži, iako je i meni bilo toplo tempo se drži, i opao je tek pred kraj i to malo preko 5min/km. Na kraju ceo maraton smo istrčali za 3:26. Usput oboje srećemo Đuriku i Dalibora i međusobno se bodrimo. Imamo kalkulacije u glavi i znamo da stižu u sjajnim vremenima, i da ćemo se čekati u cilju, a to finiširanju daje posebnu notu.

U cilju dočekivanje, zagrljaji, osmesi. Velika energija je data u sve ovo, ali i dobijena takva emotivna ispunjenost, koju ne može razumeti niko ko se sportom ne bavi. Đurika je oborio svoj lični rekord za skoro 1h 40min (11:43). Ivan i ja imamo vreme 10:18, iz godine u godinu, svi pravimo sve bolja vremena kako pojedinci, tako i u štafetama. I sad mi se čini da je ovo maksimum, da bolje ne može. Tri minuta posle Đurike stiže i Robert, a uskoro i Dalibor, i oni su svoja vremena spustili debelo preko 1h 30min.

Janoš Vero je postao najstariji pojedinac iz Srbije (1958.god) koji je završio ovu najtežu disciplinu triatlona, za 13:01, a pri tom ga je uradio ponovo posle 13 godina. Moram napomenuti da je trčao maraton za 4:14 posle svih napora, slično vreme kao i Đurika (4:13). Čast je bila provesti vikend sa njim, jer je on jedan od prvih ljudi iz Srbije koji se bavio triatlonom, i on još uvek drži rekord Subotice 10:59. Uslovno rečeno oborio ga je upravo na ovoj trci Ivan Dulić sa 10:38, ali on već dugo godina živi u Budimpešti i nastupa za madjarski tim Špuri. Mlade snage su tu, napreduju velikom brzinom, vremena se spuštaju, ali Jančika je definitivno sportska legenda, jer se uslovi pod kojim je on triatlon radio (bez prilagođenih trikoa, dresova, gelova, dodataka, bez laganog modernog bicikla) nikada više neće ponoviti.

Nakon svega zasluženo pivo, termalni bazen i obilna večera, uz veselo sumiranje utisaka. Na kraju vatromet koji je označio kraj još jedne fantastične priče i događaja koji ostaje urezan u srca učesnika. Usput već padaju planovi i ideje za sledeću godinu. A meni ostaje još samo da se zahvalim svima koji su uživo pratili rezultate, mislili na nas, računali prolaze i krugove. Možda za to nema opipljivog dokaza, ali ja sam sigurna da je i njihova energija nekako došla do nas, i dala nam snage, da svi ostvarimo svoje najviše domete u ovom trenutku.

Iz ugla pojedinca (Đerđ Teleki)

Jamanta je već sve lepo i detaljno opisala, meni ostaje da dodam neke svoje utiske iz ugla pojedinca, učesnika na takmičenju. Od četvoro Tronovaca ja sam se poslednji odlučio za ovogodišnje učestvovanje u Nađatadu na Ironman distanci (IM). Nakon 2013. i 2014. kad sam odradio svoj prvi i drugi IM, 2015. i 2016. sam učestvovao kao član dvočlane štafete sa Jamantom i posle tih godina i za mene odličnih rezultata bilo mi je malo teže naći motiva za ovogodišnje učešće, nekako sam smatrao da su mi to bili neki maximumi (a i bili su u tim trenucima). Motiv je naišao sa dve strane. Prvo su Jamanta i Ivan formirali vrlo jaku dvočlanu štafetu i osećao sam da nekako očekuju da i ja budem tamo pored njih i da se opet okušam sam na celoj distanci. To me zaintrigiralo, njušio sam neko dobro interno takmičenje. Drugi motiv je bio Vero Janoš. On je bio prvi čovek koji je 1997. uradio IM triatlon sa teritorije tadašnje države. Posle je još više puta odradio IM i rezultat iz 1999. od 10h59min je i danas najbolji rezultat iz Subotice. Zadnji put je 2004. učestvovao na IM. Vrlo dobro mi se urezala slika iz 2013. godine kad sam stajao na obali jezera u Đekenješu, i sa Kakonji Dejanom se pripremali za start naše tada prve IM trke. Janoš je onda došao sa nama kao podrška i savetnik. Muzika, sveštenik u vodi do pojasa, top se priprema da opali za start, suzica u Jančikinim očima. Posle trke koju smo uspešno završili, uz pivce Janoš izjavljuje: Đuri, ja za četiri godine idem u penziju, imaću više vremena za treninge i 2017. ću i ja stajati na obali tog jezera i odradiću još jedan IM. Jančika je postao pezioner prošle zime, kupio je noviji bajk vrednosti oko 300eur, i marljivo je trenirao i prvi se prijavio za učešće u Nađatadu. To nije moglo proći bez mene i na startnoj listi se pojavljuje i moje ime.

Dan trke, za razliku od svih ranijih godina, vremenski uslovi su za nijansu bolji, temperatura vode 25,8C, vetar na bajku podnošljiv kao i temperatura vazduha na trčanju oko 31-32C ali suvo bez sparine. Nekako sam osećao da će pasti dobri rezultati, štafetu sam procenio na oko 10h30min, sebe na nekih 12h30min a Jančiku na nekih 13h30min. Dosta sam pogrešio, najviše u mom slučaju. Ostali subotičani, Dalibor i Robert su mi bili nepoznanica, mada sam znao da su puno i kvalitetno trenirali i očekivalo se debelo popravljanje prošlogodišnjih rezultata. A za Kristijana baš nisam znao ništa.

Ova je bila jedna od tih trka gde sam od prvog do poslednjeg metra bio maximalno skoncentrisan, u svakom trenutku sam znao tačno gde sam, kako stojim, u kakvom sam stanju, šta mi treba od okrepe, i usput sam stalno pratio i ostale kako napreduju i u glavi računao. Plivanje je dobro prošlo uz strašnu gužvu i probijanje kroz masu na startu i u prvih 1000m. Iz vode izlazim sa solidnih 1h23min i trčim do depoa, usput skupim negde veliku ekserčinu u petu koju uspevam da isčupam tek kod bajka kad sam seo. Ne smeta mi puno i brzo krećem u vožnju bajka od 180km. Prvih 25km je najzahtevnije zbog vrlo lošeg puta, i puno uzbrdica i strmih silazaka, na nekim mestima je zaista opasno. Ali preživeo sam i to i izlazim na ravan asfalt sledećih 50km do Nađatada, tu letim ali stalno se kontrolišem i ne dozvoljavam sebi da me povuče adrenalin i da idem punom snagom. Slede tri kruga od po 35km oko samog Nađatada sa prolaskom kroz centar i kroz masu navijača. U drugom krugu vidim da je štafeta uspešno izvršila izmenu i da Ivan prži ko lud, odmah mi postaje jasno da će na trčanju Jamanta prvo trčati 2kruga i da će se tek posle menjati na svakom krugu, da bi Ivan imao malo više vremena za oporavak, pametni su i jaki ne brinem se više za njih. Ubrzo vidim i Jančiku, deluje mi skroz dobro, i sigurno, zbog slabijeg plivanja(joj to plivanje!) iza mene je oko 45min ali gura hrabro. Bajk završavam sa 5h56min u skroz dobrom stanju.

Depo, kratko tuširanje, presvlačenje u trkačku opremu i za 6min sam već na trčanju, prvi put stavljam i sat na ruku, čisto da uporedjujem krugove koje istrčim. Dosad je sve išlo na osećaj. Na polovini prvog kruga vidim Hajnal Roberta, nalazi se ispred mene oko 1km, a negde na trećini drugog kruga, znam da je i štafeta izvršila izmenu i da Jamanta kreće na trčanje. Svaki krug mi je oko 30min i tempo oko 6.00 po km. Jančiku uočavam tek u četvrtom krugu, nisam znao kakav dres presvlači posle bajka pa me iznenadilo da ga ne mogu videti u masi. Ali čim je napokon lociran umirio sam se, trčao je odlično, sa kontrolisanom motorikom. Pošto je štafeta startovala posle 1h20min iza nas polako se uobličavala interna trka, na bajku su prepolovili razliku i polako iz kruga u krug me sustižu. Bilo mi je jasno da će me negde pri kraju obići ali prirodno, hteo sam da to bude što kasnije. Desilo se tačno na kraju sedmog kruga i poslednji krug počinjemo skoro u isto vreme, ali naravno, Jamanta koja trči poslednju izmenu, polako nestaje na horizontu. I ja uspevam neznatno ubrzati, ali oni odoše, ali zahvaljujući tome oko 2km pred kraj prelazim Roberta koji pored vidnog umora ipak odrađuje sjajnu trku.

 

Ulećem sav srećan u cilj sa vremenom od 11h43min (maraton 4h13min) taman toliko iza štafete da su jedva stigli da donesu pivo sa okrepe do mene i da zajedno proslavimo super završetak trke, i njima je kez oko glave. Za 3min stiže i Robert a u 12h4min i Dalibor, sav sretan sa takođe izvanrednim vremenom. I onda nastaje ta antologijska fotka u cilju gde je na našim licima sve opisano. Ulazi i Jančika sa 13h01min, sjajan rezultat, posle 13 godina izostanka i povratka u ovaj svet, Jančika je pošteno i herojski održao dato obećanje. Kristijan gubi svoju IM nevinost i završava sa 13h41min, respektabilno za prvenac.

Ostvarena vremena su:

Jamivan štafeta 10:18:32
Teleki Đerđ 11:43:50
Robert Hajnal 11:46:55
Dalibor Ivić 12:04:59
Janoš Vero 13:01:01
Kristian Tašković 13:41:31

2018 ?

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/08/16-1024x768.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/08/16-150x150.jpgAleksandar MalagurskiPriče naših trkača  Galerija: https://www.dropbox.com/sh/btg78zfkjra123o/AACB0YwvThZzueQo2qeAl6Ppa?dl=0 Autori priča su: Jamanta Šafranj i Đerđ Teleki I ove godine, kao i prethodnih, poslednji vikend jula je rezervisan za triatlon najdužu distancu u Nađatadu (Mađarska), 3,8km plivanja, 180km bicikla i 42,2km trčanja. Članovi Ark Tron nastupaju već 5 godina na ovom prestižnom takmičenju, koje je 2017. godine, održano...