Izveštaj piše: Jamanta Šafranj

Za ovu trku u Našicama, čula sam već nakon prvog izdanja pre 2 godine, kada je pobednica bila moja prijateljica trkačica Adrijana Šimić, koja je inače rođena na Paliću. Ipak, nismo se upoznale u Subotici, niti u okolini, već na Plitvičkim jezerima 2015., kada smo obe trčale maraton. Ona je od onda postala sjajna ultramaratonka, što duže to bolja, a ja sam ostala pri najvećoj ljubavi atletskom maratonu 42,2km, ili ultrama koje su blizu te distance, kao šestočasovne ultre, 50km ili trekinzi oko 30-45 kilometara. Već tada sam ja „googlala“ da Našice nisu daleko od Subotice…

Definitivna odluka da se okušam(o) na ovoj trci pala je nakon čitanja teksta od Draga Boroje o njegovom učešću na Backyardu u Poljskoj, a paralelno sa time članovi Ark Trona su sklopili lepo prijateljstvo sa Borisom Abičićem, čiji klub Nexe iz Našica je domaćin trke, te čim se pojavila najava za ovu trku, sam ga i pitala detaljnije informacije. Ubrzo posle toga se četvorka Trona našla prijavljena. Nenad Grković, Zlatko Bedić, Đerđ Teleki i ja. Koliko smo se unapred prijavilli za trku koja se održala 30.06.2023., govori podatak da smo startnine platili u kunama, koje su ukinute 01.01.2023.

No, da pređem na svoje utiske sa ove avanture, koja nije nimalo laka, ali ostavila je mnogo utisaka, i adrenalina. Lokacija na jezeru Lapovac je takva, da je tamo potpuno divlje kampovanje, a sve što ima, doneto je montažno od strane domaćina (prenosivi toi toi toaleti, montažni šatori, aparati sa balonima vode, internet ruter, itd itd.), a ostatak smo doneli mi sami sebi u vidu šatora, stola, stolica, dušeka na naduvavanje, i gomile opreme za trčanje. Đurika i ostali su se šalili sa mnom, koliko opreme nosim, ali kada su videli druge takmičare, shvatili su da sam ja još skromna. 

Trka startuje na svakih sat vremena počev od 18h, i trči se 6706 metara krug oko jezera. U svojoj glavi sam ja zacrtala neku želju, ne mogu reći cilj, jer dok se prvi put nešto ne isproba, to je još u oblacima, a tek nakon prvog iskustva se konkretno može planirati i ciljati više od toga, i da li je realno ili ne. Imala sam želju 100km, odnosno 15 krugova, tj 15 sati, ali posle prvog kruga apsolutno mi je jasno bilo da od toga neće biti ništa.

Staza je vrlo zahtevna, kompletno trail, blago valovita, ali smenjuju se i trava, kamenje, rupe, pa jedan segment sa mnogo korenja i krivudanja između drveća. Ruku na srce domaćini su zaista očistili stazu, pokosili, obeležili sprejem opasne delove, ali kako je trka startovala u 18h za nas koji ne spadamo u top ultraše, koji će trčati 20+ sati, većina trke se odvijala po mraku.

Đuriki je staza naravno, bolje legla, čim je nama ostalima bila veoma zahtevna. Njemu je oduvek odgovaralo da menja tempo tokom trčanja, a valovita staza, pogotovo cik-cak deo između drveća i korenja, većini je bio deo za hodanje ili sporije trčanje, Đuriki je to bio deo za ubrzanje. Prve krugove smo se držali uglavnom zajedno, prosto da ne bude dosadno, ali kako je trka odmakla, i kako smo naučili stazu, jednostavno prirodno nam se promenio pristup istoj i taktika. Nenad i Zlatko su bili stotinak metara ispred, njima je izgleda prijalo da idu brže. Iako je Nenad, isto iznenađen terenom, menjao patike već posle prvog kruga.

Posle tog prvog kruga iznenađenja, koji me je već mentalno umorio, jer sam obrađivala utiske teškog terena, i brzo rekonstruisala ciljeve u glavi, nekako se sledeći krug već bolje namestio i do ponoći, odnosno 6 sati sam solidno gurala krugove za oko 42-45 minuta, plus minus. Pauze od 15tak minuta provodili smo kod okrepe i kod svog šatora sa umivanjem, ponekom zamenom majice, uzimanjem lampe kad je pao mrak i slično. 

Zvanična okrepa je imala hladnu vodu, izotonike i coca colu, kao i banane, u jednom delu i lubenice, krekere. Možda je zafalilo neke konkretnije hrane u malim „dozama“, neke pite, ili pogačice, ili tako nešto na zalogaj slano. Jer od ponoći je zamirisao roštilj kraj staze, a posle 6 sati trčanja, već se stomak zaželeo neke konkretnije hrane, a velika parčad svinjskog vrata koja su cvrčala na roštilju je samo pozivala na odustajanje, nikako na grickanje usred trčanja.

Roštilj su veseli domaćini unapred najavili u ponoć, pa su možda Zlatko i Nenad najbolje računali, da stanu nakon 4 sata, osveže se i taman pripreme za zasluženu večeru. Šalu na stranu, svako je iskalkulisao svoje razloge, povrede od ranije, ili nedovoljan odmor i pripremu za nešto duže od onog na šta su noge navikle, a nikom nije cilj „razbiti“ se na ovakvoj trci i napraviti sebi eventualne posledice za kasnije.

I meni su noge otežale nakon 7 sati, iza mene je već bilo više od maratonske distance na koju sam ja navikla. Istini za volju nisam u poslednjih 2 godine imala ultre duže od 50km, te sam odlučila da barem 8 krugova napravim i pređem tu granicu. Posle već sve kraće pauze brzo sam ušla u osmi, mislila sam poslednji krug, ali onda mozak i matematika radi, i pada odluka da idem i deveti, i time zaokružim na 60 istrčanih kilometara. U taj deveti krug ušla sam srećna da se bliži kraj borbi sa mrakom, džombama, rupama i korenjem, prvo sam krenula baš lagano, sa malo hodanja, a onda sam poslednja 2km ubrzala i ušla na kraju za 51 minut, te sam mogla da se isforsiram i uđem u deseti, i sa još više šetnje uspela bih ga završiti, ali čekala sam zasluženi kraj i odlučila da je moje prvo učešće završeno.

Od Đurike nisam mogla da dokučim dokle će ići i na šta je spreman, jer je govorio da ne zna, i da gura dok ide, te sam shvatila da nezavisno od toga, moram „potpisati“ poraz u međusobnom okršaju. Da je teren bio ravan, ne bih tako lako priznala kapitulaciju. No, bila sam istinski umorna i iscrpljena i nakon odustajanja, bila sam veoma sretna. Nisam znala šta ću pre, od presvlačenja, roštilja i piva, ili samo da sednem konačno bez trke na zvonjavu za sledeći krug. A najveći užitak mi je bio saznanje da ću ja sad jesti roštilj i piti hladno pivo, a Đuriki eto nek se pati po korenjima, kad mu tako prija taj deo, i kad neće lepo da stane kad i ja : )

Jezero oko kojeg smo trčali je pomalo “horor” za one koji sa plivanjem i vodom nisu baš na “ti”, s obzirom da je duboko po priči domaćina 4 metra, a ne postoji nikakva plaža, samo stepenice, koje direkt vode u ambis, dakle nikakvo brčkanje ne postoji. Ili plivaš ili se daviš. Pre trke smo se šalili da ću se ja usuditi ući u vodu ako istrčim stotku, tako da eto to obećanje ostaje onda da se ispuni neke naredne godine. No, zaista je voda čista, pa ko voli plivati i nema strah od vode, može da uživa. Đurika je čekao osveženje nakon trčanja, i ostaje nažalost večita šteta što smo zaspali i nismo videli kako je uleteo u vodu sa poslednje stepenice na ekspres buđenje u zoru nakon 11 sati trčanja. Ko mu je kriv, kad nije slušao Nenada da posle stepenica ide ponor. Mislio je da preteruje i da se šali sa mnom da je baš momentalno duboko.

Na trci nema čipovanih rezultata, mora se svaki put dođi do zapisničarskog stola da dobijemo potvrdu da smo upisani. Tamo je samo prva dva kruga malo gužva i traje desetak sekundi, ali posle se svi takmičari razvuku, a i sve ih je manje, te to ide vrlo brzo i jednostavno. A kada odlučimo da stajemo, istim tim zapisničarima treba da se javimo, jer na ovoj trci pobednik je samo jedan jedini onaj koji ostane poslednji na stazi, i istrči najviše krugova. Elem kada to prelomimo, onda nas upišu da smo završili, i odsviraju tužnu muziku da smo „sahranjeni“. Tako dok trčimo čujemo ponekad tu melodiju, jer verovatno neki takmičari nisu stigli do sledećeg kruga pa su se tad javili, ili nekad dok smo na pauzi uzastopno čujemo tužne melodije, znajući da je više njih odustalo.

Dok sam se ja najela roštilja sa sve repetom, i konačno se u šatorskim uslovima osvežila i presvukla, uz glasnu muziku Nenad (kojeg sam usput skroz razbudila) i ja smo se nadvikivali da se čujemo u dve “sobe” šatora. Tek tada mi je sinulo, da li je moguće da Zlatko zaista može da spava i od nas i od muzike, ali ujutro je razjasnio da je probao “bekjardušu” rakiju domaćina, pa je možda ona zaslužna za čvrst san u takvim uslovima za spavanje. Taman sam izjavila da je čudno kako može spavati, jer mi deluje da nikad neću zaspati dok trešti muzika, i to je bila poslednja misao koje se sećam. Sledeće je bilo da Đurika ulazi u šator ali ne kad je završio trku, nego već presvučen da legne spavati. Spavanja nije bilo puno, jer smo se vrlo brzo u 7 ujutro probudili na toplotu u šatoru. Tada smo i saznali da je izgurao ukupno 11 krugova, odnosno  skoro 74km.

Impozantan je podatak da najbolji na ovakvim trkama istrče preko 24 sata. Ove godine je prošlogodišnji pobednik Tomislav Poljak (Ak Martin Dugo Selo) odbranio titulu od prošle godine, sa 32 sata/kruga i popravio svoje vreme za 4 sata. Poslednjih 6 krugova borio se za pobedu sa Slovencem Matejem Arnušom, za koga kažu da se on na kraju povredio, inače ko zna koliko bi oni još krugova obrnuli. Najbolje žene Bojana Gostan i Nataša Robnik su bile skoro do kraja ravnopravne sa muškarcima, iako je ovo specifična trka gde postoji samo jedan pobednik, ali opet generalno 3. i 4. su Slovenke (1. i 2. žena) koje su ostale na stazi 25 i 26 sati. Malo neverovatan podatak da se za takav poduhvat dobije samo DNF novčić, isto kao i oni koji stanu posle 1-2 kruga, ali ovo je pomalo luda trka sa takvim pravilima, koje svako zna kada se prijavi, te nema ljutnje.

Sve ove poduhvate ja sam već pratila putem interneta u Subotici, a sam epilog pobednika sam saznala ujutro, jer je gore pomenuti dvojac zagazio duboko u drugu noć, te sam čekajući rezultat drame, na kraju ipak poklekla i zaspala.

Nakon više prespavanih noći, mogu reći da mi je backyard ultra definitivno zaokupila misli, i potpalila neki novi/stari žar za ultramaratonima. Sledeće godine vraćamo se sigurno u Našice, a plan je i izabrati neku trku istog formata u Mađarskoj, kojih izgleda na prvi pogled ima barem 5-6, u okolini Balatona. Volela bih da start bude jutarnji, jer mislim da mi to više leži nego noćno trčanje, a nemam baš ambicije da izdržim 24h pa da svakako trčim i celu noć. 

Sam koncept backyard trke, gde se krugovi mogu trčati zajedno, i pauze koje padaju svima u isto vreme, je zanimljiv za neki grupni klupski dolazak. Nije neophodno da svako bude ultramaratonac, svi koji su nekad trčali trekinge 20-30km, mogu izgurati za probu 3-4 sata pa videti da li im se dopada. Za sve vreme trke ide dobra muzika, ima hrane i pića, druženje u prirodi i kampovanje, šta više treba reći da se neko odluči i dođe. Prijave su već otvorene, ako neko želi unapred da zna šta će raditi 28.06.2024.

 

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2023/07/N663599888475471164162_2120333076472215926_n.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2023/07/N663599888475471164162_2120333076472215926_n-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trkaIzveštaj piše: Jamanta Šafranj Za ovu trku u Našicama, čula sam već nakon prvog izdanja pre 2 godine, kada je pobednica bila moja prijateljica trkačica Adrijana Šimić, koja je inače rođena na Paliću. Ipak, nismo se upoznale u Subotici, niti u okolini, već na Plitvičkim jezerima 2015., kada smo obe...