Piše: Dimitrije Crnokrak

 

Praški maraton je osnovao Italijan Carlo Capalbo 1995. godine. Ideja se rodila uz pivo u jednoj praškoj kafani. Prijatelj je rekao Capalbu: Carlo, zašto ne organizuješ maraton? Najpre mu je odgovorio da je lud, ali već pri sledećem pivu je pala odluka: Nazvaću Zatopeka. Sve ostalo je istorija.

 

Za dan trke je najavljeno do 20ᵒC. Maratonci dobro znaju da je to za maratonsku trku pretoplo. Međutim, neko ko nije trčao maraton teško da u to može poverovati. Većina ljudi će reći: „Zar 20ᵒC nije idealno? Ja sam juče vozio biciklo 20 kilometara i bilo je sjajno…“ Za vožnju biciklom ili za šetnju u prirodi to je verovatno idealno vreme, ali za maraton sigurno nije. Istina, moglo je biti i gore, prethodni vikend je u Pragu bilo 26ᵒC. No šta je tu je, na vremenske prilike ne možemo uticati. Spremao sam se puna četiri meseca, trenirao sam bolje nego ikada, spreman sam za sve prilike i  neprilike… Hrabrio sam sebe pred start trke, i verovao sam da mogu dobro da istrčim.

Stvari sam ostavio u tehničkoj zoni na Vaclavskom trgu, gde se nalaze šatori za presvlačenje, garderoba i toaleti. Lagano sam otrčao do Prašne brane, pa kroz celu startnu zonu, tada još potpuno pustu, do Starogradskog trga gde je start trke. Nastavio sam sa zagrevanjem u Pariskoj ulici koja sa svojim luksuznim radnjama predstavlja najskuplju ulicu u Pragu. Mimoilazio sam se sa favorizovanim afričkim trkačicama i trkačima, koji su trčali laganim korakom u manjim grupama. Dvadesetak minuta pre starta sam ušao u startnu zonu gde još uvek nije bilo velike gužve. Spiker je obaveštavao o broju učesnika, preko 8000, od čega skoro polovina stranci iz ukupno 91 države. Ovogodišnji Praški maraton je ujedno i prvenstvo Češke Republike u maratonu. Ovo je takođe bila poslednja prilika da se uhvati norma za ovogodišnje Olimpijske igre u Parizu.

Vreme do starta je proteklo brzo. Prisetio sam se 5. maja 2019. godine kada sam stajao na istom ovom mestu, na startu jubilarnog 25. Praškog maratona, odmah ispod znamenitog tornja starogradske većnice. Sve je bilo tako nestvarano, osećao sam se kao u snu. Ispred mene su bili samo elitni češki i svetski maratonci. Gradonačelnik je tada sekao tortu za jubilej, održao kraći govor i poželeo sreću trkačima. Ove godine je takođe bilo lepo, ali nije bilo toliko magično kao pre pet godina, valjda zato što mi je sada već sve bilo poznato.

Tačno u 9 časova pucanj je označio start trke. Reka maratonaca je krenula preko plavog tepiha Pariskom ulicom ka mostu Svatopluka Čeha, a sa razglasa su odzvanjali tonovi kompozicije koja je proslavila svog autora i celu Češku, Vltava Bedržiha Smetane. Posle Čehovog mosta skrenuli smo levo na Malu stranu, ispod Praškog hrada.  Bodreni mnogobrojnim posmatračima kroz uske ulice stižemo na Karlov most, a odmah zatim se vraćamo na levu obalu Vltave preko mosta koji nosi naziv češkog slikara Jozefa Manesa. Ovde već završavamo četvrti kilometar i staza prolazi ispod Čehovog mosta preko kojeg se i dalje sliva reka trkača koji završavaju svoj prvi kilometar. Staza dalje vodi uz reku i blago je zatalasana. Okrepe su česte, kao i mesta sa muzikom. Početna gužva se rasčistila i sada već trčimo u manjim grupama. Na osmom kilometru prelazimo Libenjski most, vraćamo se na desnu obalu Vltave i krećemo prema centru. Sa desne strane je kompleks modernih poslovnih zgrada koje su sagrađene u poslednjih 30 godina u okviru projekta River City Praha. Držim se jedne grupe trkača koja ide stabilnim tempom i tako se štitim od vetra. Prolazimo kroz Tješnovski tunel i skoro smo u centru grada. Ponovo prolazimo Starogradskim trgom i startnom zonom gde nas svaka zgrada vraća duboko u burnu prošlost grada. Ovaj deo je većinom popločan kockicama što nije najbolje za trčanje. Brzo se vraćamo na asfalt Narodne ulice koja deli Stari Grad od Novog Grada i tako ponovo stižemo do reke, a kada smo kod reke zašto ne preći još neki most. Najpre preko mosta Alojza Jiraska na levu obalu, a odmah zatim preko mosta Františka Palackog nazad na desnu obalu. Još malo i već je pola maratona gotovo, 1:23:30. Nije loše, samo da izdržim ovako do kraja.

Dalje se trči širokom ulicom uz reku. Srećemo brže trkače koji dolaze iz suprotnog smera, pa onda sledi okret. Sada smo mi ti brži trkači koje sreću oni sporiji iz suprotnog smera. Vraćamo se do mosta Palackog pa idemo preko na Smihov jer jedino još tamo nismo bili. Trči se pored pivare Staropramen koja je na drugom mestu po proizvodnji piva u Češkoj. To je 27. kilometar, dugačka ravna ulica sa najmanje publike. Mozak koji je do tada bio zaokupljen traženjem idealne putanje i obradom raznoraznih impresaja sada počinje da vrti negativne misli: „Da li je ovo prebrzo? Cilj je predaleko. Biće teško. Da li ću izdržati do kraja…“ Ispred mene je samo jedan takmičar u vidnom polju. Nisam se usudio da ga pratim. U suprotnom smeru jedva da neko prođe, jer najbolji trkači su tuda već odavno prošli. Prava pustoš, tako atipična za Prag. Na 28. kilometru je okret i čini mi se da kriza prolazi. Tempo je sve vreme stabilan, nešto malo ispod 4 minuta po kilometru. I dalje se trči levom obalom Vltave sve do mosta Čehoslovačkih legionara gde se prelazi na desnu obalu reke. Kako sam se približavao centru Starog Grada tako je oko staze bilo sve više ljudi i bilo mi je lakše zaboraviti na umor i negativne misli. Stigao sam do Manesovog mosta i prešao na levu obalu, to je deo staze kuda smo već prošli, 33. kilometar, manje od 10km do kraja. Umoran sam i korak mi je sve tromiji ali i dalje držim stabilan tempo. Pre pet godina sam na ovom delu imao dobru ekipu za trčanje i bio sam mnogo svežiji, ali tada je bilo za 12 stepeni hladnije i trčao sam dosta sporije. Sa olakšanjem sam dočekao Libenjski most jer od tog mesta sa svakim korakom cilj je bio sve bliže. Otežavajuća okolnost je bio jugo-zapadni vetar koji je duvao u grudi. To je onaj deo ‘Prag na vodi’, ili kako se to već zove. Malo sam usporio na ovom delu, ali se nisam predavao. Opet ide tunel, pa poslednja uzbrdica i tu je već oznaka 41 km. Juče sam zamišljao kako ću odavde da finiširam ali sada sam suviše umoran za to, možda neki drugi put. Čujem spikera kako u cilju pozdravlja prvoplasiranu Čehinju (* 47-ogodišnja Petra Pastorová, šestostruka prvakinja ČR u maratonu), a potom već vidim ciljnu kapiju i sat sa vremenom 2:47:20. Novi lični rekord!

 

 

—

Pobednik Praškog maratona je Etiopljanin Lemi Berhanu Hayle u vremenu 2:08:44. Iako je značajno zaostao za rekordom staze (2:05:09) Hayle je odneo ubedljivu pobedu. Najbrža žena je bila njegova zemljakinja Bedutu Hirpa Badane sa 2:23:41, takođe ubdljivo.

Neizvesno je bilo na češkom šampionatu u konkurenciji muškaraca. Svoj maratonski prvenac je trčao Patrik Vebr, dva puta zaredom najbrži Čeh na Praškom polumaratonu. Vodio je do 37-og kilometra kada ga je prestigao Martin Edlman. Na kraju je Edlman (2:22:19) imao više od 2 minuta prednosti, a Vebr je jedva sačuvao drugu poziciju ispred Tomaša Edlmana, pobednikovog brata blicanca.

Četrdeset sedmogodišnja Petra Pastorova je iskoristila odsustvo Mojre Stjuartove i Tereze Hrohove koje su na pripremama za OI, i tako osvojila rekordnu šestu titulu. Više titula nema niko od čeških maratonki i maratonaca.

 

Rezultati članova ARK TRON-a na Praškom maratonu:

Dimitrije Crnokrak, 02:47:14

Zlatko Bedić, 04:51:39

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2024/05/Mita00.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2024/05/Mita00-150x150.jpgZlatko BedićPriče naših trkačaPiše: Dimitrije Crnokrak   Praški maraton je osnovao Italijan Carlo Capalbo 1995. godine. Ideja se rodila uz pivo u jednoj praškoj kafani. Prijatelj je rekao Capalbu: Carlo, zašto ne organizuješ maraton? Najpre mu je odgovorio da je lud, ali već pri sledećem pivu je pala odluka: Nazvaću Zatopeka. Sve ostalo je istorija.   Za...