Većina trkača imala je prilike čuti po neku reč o legendarnoj trci „Kuda idu divlje svinje“, odnosno Sljemenskom maratonu. Ova trka održava se od 2000. godine, ali je tada krug bio 21km, no od 2011.godine distance su 14, 28, i 42km. Dakle 1, 2 ili 3 istovetna kruga, pa rečima organizatora kraći ali teži krugovi, jer kako je napredovao pokret planinskog trčanja, nisu se izbegavali teški delovi, nego je naprotiv dodata još veča visinska razlika.

Mi iz Trona smo, naravno, o toj trci slušali od naših veterana, a ponajviše od Ćire, a pošto su svi trkači pomalo ludi ili mazohisti, i jednostavno moramo probati nešto još luđe ili teže, ta trka je zacrtana, kao obavezna za jednom doživeti. Naravno, oni su tu trku ranije trčali štafetno (dvočlane štafete, po 21km), a kada je ove godine zacrtan plan da se ta trka istrči Pera Stević, Đerđ Teleki i ja smo momentalno prijavili pun maraton, jer ko će putovati tolike kilometre a da trči 14 ili 28km. Našoj ekipi koja se uputila u novu trkačku avanturu, pridružila se moja drugarica Žuža, kao ljubitelj prirode i putovanja, a i naša podrška.

Pre 3 godine na Plitvicama upoznala sam se sa Adrijanom Šimić iz Zagreba (koja je rođena u Subotici) a član je AK Sljeme, organizatora trke na koju smo se uputili. Postojala je dugo želja da se sretnemo na nekoj trci, i konačno sada pada dogovor da mi dolazimo u Zagreb, a ona se postavila kao pravi domaćin i obećala svu moguću pomoć.

Krenuli smo u subotu 07.07.2018., put je protekao bez problema, uz usputno stajanje u Osijeku, i momentalno nam je jasno bilo da cela Hrvatska živi za utakmicu koja je na programu to veče na Svetskom prvenstvu u fudbalu, u ¼ finalu protiv domaćina Rusije. Od momenta kada je Hrvatska pobedila Dansku i plasirala se dalje, ja sam se obradovala zbog razloga što ćemo baš to veče biti u Zagrebu, kada se igra tako važna utakmica za njihovu reprezentaciju. Kockasta obeležja su bila posvuda, na retrovizorima automobila, kafićima, ulicama, a ljudi su se šetali u dresovima, čak i žena koja naplaćuje toalet na benzinskoj pumpi je bila u Modrićevom dresu.

Kada smo se smestili u Donjem gradu, bez lažne skromnosti ja sam bila oduševljena smeštajem koji sam pronašla, savršena lokacija da peške obiđemo centar, i da nam apsolutno ništa ne fali za vreme našeg boravka. Ljubazna gazdarica nam je nudila i prospekte i karte, i rakiju za dobrodošlicu, ali džabe pred trku smo karakteri i ne pije se. Obradovala se da se ovaj maraton održava gore na Sljemenu i da ceste neće biti zatvorene, jer se prisećala muka u vreme Zagrebačkog maratona, pa je i ona u miru otišla, kada nas je ostavila da se brzo smestimo i što pre krenemo u obilazak.

Na Cvetnom trgu, koji je udaljen možda 500-600m sačekala nas je Adrijana. Odmah smo se raspričali o svim mogućim trkačkim temama, a usput nas je provela kroz uži centar, pored uspinjače, šetališta, glavni trg, kafići i na kraju destinacija za dizanje startnih paketa Kaptol centar. Za svega pola sata bili smo oduševljeni Zagrebom i već nam je jasno bilo da ćemo prekratko biti tu, bilo bi još jako jako puno toga za videti. Brzo smo rešili formalnosti oko dizanja startnih paketa, i vratili se u jednu finu piceriju, da se malo ispričamo sa našom domaćicom. Fudbalska atmosfera se usput zagrevala, sa prvom utakmicom na programu, gde su igrali Engleska i Švedska, a prenos je naravno svuda bio na velikim ekranima i projektorima.

Vreme je brzo proletelo u prijatnom društvu, Adrijana je nastavila ka „navijačkim obavezama“ već dogovorenim, a mi smo još mislili da ćemo u stanu odmoriti, i možda malo izači da vidimo atmosferu, ali kada smo videli glavni trg i šta se tamo sprema, izbora nije više bilo, brzinski smo pokupovali šta treba, odustali od pravljenja večere, jer smo se neplanski najeli u piceriji, pa je to ispao rani pasta parti, i tako smo imali vremena da se stopimo sa ostalim stanovnicima, i doživimo pravu atmosferu svetskog prvenstva.

Uveče je krenula euforija, navijanje, nerviranje, prvo poluvreme gledali smo na trgu, tolika je gužva bila, da se samo sa strane kod izloga butika moglo stati i gledati ukoso ekran. Poveli su Rusi, pa vatromet i konfete, kada je Hrvatska izjednačila, onda se pomeramo na poluvremenu, idemo u ulicu sa kafićima, ali tamo nema nigde ni jedne stolice, ni ćoška stola da se negde stane, pa tako stojima malo na jednom mestu malo na drugom, napeto je ali ostaje 1:1. Za produžetke vraćamo se bliže našem stanu, jer nam je već jasno bilo da ćemo epilog dočekati na nogama u gradu, i taman pre još veće drame konačno nalazimo prazan sto unutra u jednom kafiću. Već sam bila umorna kao da sam trčala, pa jedva dočekamo da sednemo. Onda pada gol Hrvatske, opšta sreća i taman kad smo mislili da uskoro kreće proslava, a mi na odmor, eto novo izjednačenje Rusa, i drama se nastavlja u penalima.

Penal drame „rađaju“ heroje i tragičare, ovaj put u legendu ide golman Hrvatske Subašić, koji je i branio povređen. Svi slave, počinje opšta jurnjava ulicama, trube, pucnji, cika i vriska, a mi žurimo što pre u stan. Reka ljudi poterala je i nas u pogrešnom smeru, pa pre spavanja pravimo i još jedno malo neplansko razgledanje grada, i na kraju konačno stižemo u stan da se pokušamo odmoriti za sportske izazove koji nas čekaju, i zbog čega smo na kraju krajeva i došli.

Osvanulo je lepo jutro u Zagrebu, bez preterane žurbe smo se na miru spremili za trku, jer je start tek u pola 11. Ipak do starta ima oko 45min vožnje, i opet nam Adrijana pomaže, sa svojom ekipom nas čekaju autom, i voze napred, da ne moramo ni razmišljati kuda treba ići. Put vodi asfaltom sa prelepom šumom okolo, vijugavo gore, ali shvatamo da mi tim asfaltom uopšte nećemo trčati. Naša staza trke ide drugom stranom Sjemena, domaćini su je nazvali tamnom stranom (onom težom). Odmah posle parkiranja srećemo i prijatelje iz Beograda i Pančeva koji već standardno posećuju ovu trku (samo nam fali MItić, moraće i on ovu trku brzo da uvrsti u kalendar).

Start je bio tačno na vreme, objasnili su nam da je prvih 6 i po kilometara, najlakše, kada smo počeki trčati krupnim tucanikom, nizbrdo, ne baš prijatno za stopala, počela sam se razmišljati ako je ovo onaj fini deo, kakav je ostatak staze. Još smo puni snage pa taj deo protiče brzo, a prava žurka počinje kada staza sa makadama oštro silazi u šumu, od prethodnih kiša tamo je blato ostalo, pa je korenje klizavo, i treba biti veoma oprezan. Klizavo prerasta u blato pored potoka, koji treba i presločiti na jednom delu, no prešla sam sve to lagano, ali sigurno a to je najvažnije, i onda stižem do pećine koja je pre čuvenih 500 Horvatovih stuba, svi to nazivaju stepenicama, mojem izmenađenju nema kraja, pa to uopšte nisu stepenice. To su komadi stena, naslagani jedno preko druge i tako uzbrdo gore gore, hvatam se kolone, i brzo grabim krupnim koracima jer negde su razmaci veći, ali hvatam koram da ne usporim grupu jer se krećemo u koloni, a na vrhu za nagradu okrepa. No tek što se malo dođe do daha, ide još poprilično uspona, samo nekom livadom i ravnim usponima u šumu ali meni se čini bez kraja, počelo mi se činiti da ni prvom krugu kraju nema kraja, a gde su posle još dva.

 

Moram napomenuti da je staza savršeno obeležena, nema nikakvog razmišljanja, mada zaista u 95% slučajeva se i nalazio neko ispred mene, pa nisam ni gledala previše okolo po obeležjima, ali zastavice i trake su bile posvuda. Okrepe, takođe dovoljno česte, ljubazni volonteri, nikakve zamerke. Samo što je teško i nikad završiti. Dok sam se ja preračunavala da će sve ovo jako dugo trajati, usput mi kažu da je krug ipak po satovima dosta kraći (suunto pokazuje oko 12,5km), zbog profila staze, mada ja ipak mislim da je i realno malo kraći krug, no zaista je profil takav da je malo teže da gps sve to pohvata i ne skrati stazu. No, svako ko je trčao, na kraju mu je sve svejedno, samo da završi taj krug, koliko god on zvanično imao kilometara.

                                             

Prvi krug konačno završavam za 1:32, ali već poprilično iscrpljena, jasno postavljam sebi cilj da sve ovo pređem za ispod 5 sati. Drugi krug sve opet nanovo, samo uz svest gde i kako se postaviti, gde trčati, a gde se i ne truditi jer za par koraka svakako ide još veći uspon pa treba štedeti snagu. Blato u onom oštrom delu nizbrdo ka potoku, postaje još razgaženije i klizavije u svakom krugu. No preživljavam i drugi krug, i taman pre ciljnog prolaza stiže me Pera, on je izgleda skrivena trejl zver, iako kaže da nikad ne bi došao da je znao kakva je staza, jer mu se vrti u glavi od visine na Horvatovim stubama, i onom blatnjavom strmom delu. A nas oboje prelaze pobednici i finiširaju se uzbrdo i završavaju sva 3 kruga za 3:07, dok se ja jedva pentram i prolazim par minuta iza svoj drugi krug za 1:38.

Treći krug opet sve isto, samo uz još veči umor, i noge več slabije slušaju na onom blatu nizbrdo, koncentrišem se još više i pazim, jer koji minut mi ništa ne znači, važnije mi je da prođem bezbedno. Ovaj put i i grupica na Horvatovim stubama je sporija i umornija, pa i ja gazim iza njih istim tempom, i ne bunim se previše, znam da ima još onih beskrajnih uspona posle, i samo u glavi čekam ciljnu kapiju. No, ipak par kilometara pred kraj, javlja mi se malo žar borbe i prelazim par njih i pokušavam do kraja malo povući koliko mogu do cilja, jer sad znam da je tu blizu.

 

Uvek se radujem ulasku u cilj, ali sada mogu da kažem da mi je bilo veliko olakšanje i sreća, ovu medalju je zaista trebalo zaslužiti. U cilju su Đurika i Žuža koji me čekaju, a uskoro prilazi i Adrijana, koja je iskusna Sljemenašica, ali čak i njoj je koleno krvavo. Đurika kaže malo je iskrenuo zglob, pa preventivno usporio (4h 27min), shvatamo Pero i ja (koji je ušao 4min pre mene) da smo mi dobro prošli, što smo čitavi i neozleđeni. Poslednji krug mi je bio 1:42, pa i nisam preterano usporila, iako mi se činilo drugačije. Ukupno vreme 4h 54min. Žuža takođe puna utisaka o stazi, jer je i ona prešla jedan krug, i već misli kako će prati patike od blata.

U cilju zaslužena okrepa, pa presvlačenje, malo opuštanje u kafiću na vidikovcu uz ili jako dobru kafu, ili je jednostavno jako prijala posle onih napora. Sunce je lepo sijalo, i prijatno nas grejalo. Jer veliki deo staze je u hladovini, i na nekim delovima mi je bilo hladno, kad vetar zaduva, a telo je zagrejano od napora. No, već se moralo razmišljati o brzom polasku, jer je dug put pred nama, a sledeći dan je sumorni ponedeljak i povratak u realnost. No ovaj vikend, ostaje zauvek u sećanju, kao jedna prelepa avantura, uz nova prijateljstva, i nove izaove koje smo savladali.

Sad dok pišem ovaj izveštaj, iako nije bilo proglašenja, vidim u rezultatima da je naš selektor i ovaj put imao lep rezultat, jer je bio treći u svojoj kategoriji.

 

 

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/07/P7080176.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/07/P7080176-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkača  Većina trkača imala je prilike čuti po neku reč o legendarnoj trci „Kuda idu divlje svinje“, odnosno Sljemenskom maratonu. Ova trka održava se od 2000. godine, ali je tada krug bio 21km, no od 2011.godine distance su 14, 28, i 42km. Dakle 1, 2 ili 3 istovetna kruga, pa...