Trkači Trona na Ergometrijadi 2016
Zahvaljujući lepoj saradnji Ark Trona sa VK Palić, trkači Trona su se našli u situaciji da već dve zime, tradicionalno ponedeljkom, treniraju na veslačkim ergometrima. Ko nije upućen, to je sprava za simuliranje veslanja, veoma dobra za trening celog tela, a i razbijanje monotonije trkačkih treninga. A u januaru pada odluka da smo spremni da se oprobamo i na takmičenju u ovoj disciplini.
U nedelju 28. februara 2016. u Novom Sadu održano je Prvenstvo Srbije na ergometrima. Ovo je prvi put da sam se takmičila u bilo kom sportu kao veteranka. Naime svi preko 30 godina, a nisu profesionalni veslači koji upadaju onda u grupu seniora, se takmiče kao veterani u kategorijama koje su raspoređene sa razmakom od 10 godina. Na takmičenje smo se prijavili: Đerđ Teleki i Aleksandar Malagurski u kategoriji VM 50-60 godina, i Jelena Ademi i ja (Jamanta Šafranj) u kategoriji VŽ 30-40 godina.
Prvi utisak gledanja ovog takmičenja je šok za svakog ko nije u ovom sportu, pa tako i za sve nas, osim za Đuriku, koji je i ranije učestvovao na sličnim događajima. Prvo padaju u oči takmičari koji završe svoj nastup, koji za najbolje traje oko 6-7 min, ili više zavisno od godina i pola. Svi veslaju 2000m, samo pioniri i studenti duplo kraće. Momentalno se ugleda jedan kraj sale gde su poređane strunjače i na njih se donose kolabirani, i polusvesni takmičari, koje oživljavaju treneri i ostali klupski drugari. A za neke je napor bio toliko veliki, da može zatrebati i kofa za povraćanje, koja već spremno stoji pored. Momentalno se javlja i blaga trema, ali i radoznalost kako će sve ovo proći. Glavni cilj preživeti i ne dospeti na te strunjače.
Ergometri su postavljeni u dva reda od po 8 ergometara, iza svaka 2 ergometra stoji po jedan sudija, i iza svakog takmičara može da stoji trener, ili već osoba koju izaberu za pomoć. Mi smo se smenjivali u podršci. Prvi su na red došli muški veterani i među njima Šanjo i Đurika. Đurika je ubedljivo trijumfovao i odneo zlatnu medalju sa 7:08 i dokazao da je najiskusniji od nas u veslanju. Šanjo je osvojio 4. mesto u neizvesnom finišu, gde su takmičari bili na nekoliko sekundi jedno od drugih.
Nismo stigli ni da razmenimo utiske i već su prozvane žene da zauzmu svoja mesta na ergometrima. Zajedno smo veslale 6 takmičarki iz dve kategorije 30-40 (nas 4), i još dve od 40-50. Priprema, pozor, veslaj! Naša imena na ekranu ergometra, vidi se pozicija, tempo, sve. Nema puno razmišljanja, svako daje sve od sebe. Jeca je povukla celu trku, i imala vodstvo skoro 1400m, ja sam pokušala da držim ujednačen tempo i polako dizala pozicije. Poslednjih 500m, Jeca ipak ne može da održi jaku brzinu, druga takmičarka preuzima prvo mesto, ja drugo, a Jeca ostaje na trećem. Svako je dao sve od sebe, sekundi razlike, u glavi se muti, ali vidimo ekran i naša vremena. U glavi mi je olakšanje što me niko nije nosio na one strunjače kao u ratnoj bolnici. To je već dovoljna pobeda. Kad smo došle k sebi saznajemo da je prva veslačica u drugoj kategoriji sa rezultatom 8:15, a da sam ja prva sa 8:18, a Jelena druga sa 8:26 u VŽ 30-40.
Za kraj šta reći, treba se uvek oprobati u nečem novom, najgore što se može desiti je da doživimo neko novo iskustvo, poraz ovde ne bismo shvatili bolno jer to nije naš sport, a opet saznali smo da uopšte nismo ni tu loši, što nam je naravno prijalo. Takmičarski duh je na kraju naravno proradio i izvukli smo iz sebe nešto što nismo ni svesni bili da smo spremni pružiti, i toliko se „iskidati“ u 7-8 minuta. Tako da ko zna, možda i u nama maratoncima „čuče“ neki sprinteri. No, dovoljno mi je jednom godišnje ovako nešto. Tako da ovom prilikom pozdravljam ergometre do sledeće zime, a nas čeka puno kilometara za pretrčati, izvoziti biciklom, pa i preplivati.
Leave a Reply