Priču piše: Zlatko Bedić

Naslov je samo reklama za događaj, trku, festival koji se svakog avgusta 30+ godina održava u Nađatadu (Mađarska). Sam slogan nešto govori, a ne misli se na kalendarsko-vremenske prilike, pa Vi vidite zašto! Ovo je dan kada se radi IronMan triatlon distanca, 3,8km plivanja – 180km bajsovanja – 42,2km trčanja.

To je jedna od mojih želja da odradim!

Vratimo se u 2021., na povratak iz Splita. Tada je u razgovorima, dok traje put, došlo na red i spominjanje ove trke. Stvarale su se štafete, a ja u do tada (osim maštanja o odlasku na full distancu) nisam ni mislio ići na takav neki događaj. Spomenula se štafeta, i to sa mojim cimerom Nenadom. ‘Ajd štafeta…ok, to je jedno, ali taktika je nešto drugo. I u razgovoru, dođosmo do ideje… cimer pliva, ja vozim bajs 120km, cimer vozi 60km, a trčanje delimo (10,5-10,5 pa po krug 5,25-5,25 i 5,25-5,25). U tom trenutku mi je sinulo. Da! Ovo se da izvesti, i to jako realno. Nije fantastika. Nakon dolaska kući, ne znam posle koliko vremena, čuo sam se sa Nenadom koji je bez razmišljanja prihvatio ideju. 

Naziv štafete, TRON CIMERI, je došao sam od sebe, jer se ovo proteže već (sada) tradicionalno od Kapošvarkih trka. Plus, Kapošvar je tu oko Nađatada, pa eto još korelacija i znakova na putu! Sve u svemu, startnina je uplaćena, a od treninga imamo samo trke koje smo trčali. Što će reći nula, nula k’o kuća. Ali, došli su duatloni u organizaciji ARK TRON, pa se krenulo i sa bajsovanjem, spajanjem. Vozilo se okolo Subotice, do Sombora. I tih, par vožnji, je meni dalo još veću sigurnost u realizaciji ovog poduhvata.

Tu moram reći, uz ograđivanje da o plivanju nemam tri blage, da mi je bajs najneizvesniji. Mehanički sklop,ko će ga znati šta sve može da se desi, a i uz najbolje pripreme i preventive opet UVEK ostaje znak pitanja, sumnje. Osećaja sam bio, samo da se ja doguram do trčanja… do svojih nogu, to je to – pobeda.

Elem, to je sve bez predstave šta je i kako je zapravo na trci…

Ako izuzmemo treninge, trka je počela mnogo ranije. Od testiranja šatora, organizacije puta, kampa, nošenja bajseva na servis, pa na montažu na nosače. Nije tek tako jednostavno. Plus pripreme, ček liste da se nešto ne zaboravi, nije svejedno. Selektor nas je iskusno vodio sa logistikom, sređen je smeštaj, organizovan prevoz, bajsevi utegnuti na automobilu, tako da je polazak krenuo po planu u četvrtak ujutro. Put od prvih cca 250km je počeo. Put je prošao bez greške. U Baji smo sačekali Zoricu (sada već IronWoman), koja nam je bila pojačanje društva!

A Nađatad… E to je što svaki učesnik trke želi da vidi. Mesto ceni događaj, svo je u zastavama (bukvalno) ove trke. Mesto je skockano, malo, ali se i te kako vidi da se ceni svaki takmičar koji dolazi na megdan. Iskustvo je pokazalo da je najbolji smeštaj za ovu priliku kamp. E sad, kamp…. He he… Ne, nije to livada. Ovo je ograđeni prostor, sa kamp mestima, gde svako mesto ima priključak za struju. Kamp ima centralni sanitarni čvor, sa toaletima, kuhinjom, frižiderima, zamrzivačima, prostorom za pranje veša, tuševima sa termalnom vodom. Što će reći, sve osim divljine!

A kako li ide/idu dan/dani takmičara pre?

 

Sam dolazak na lokaciju znači jedno. Spremanje šatora, dušeka, vreća za spavanje, skidanje bajseva sa nosača. Možda kafa, neki snek…Podizanje startnih paketa je sledeći korak. Usput nailazimo na expo, gde susrećemo Tonovog velikog prijatelja Peter Atilu. Iako je bio u razgovoru sa nekim osobama, prepoznao nas je i srdačno pozdravio. Mislim da ga je Đurika kupio sa domaćom rakijom (kruška beše?), ali opet i bez nje bi smo imali isti tretman. Atila je radosno prihvatio poklon, i bukvalno se hvalio svima, nudio ostalima. Naravno, kao voditelj, nije izostalo ni to da nas pita kako se takničimo koji su nazivi ekipa… Povratak Zverinjaka je ponavljao više puta, ali je uspeo! TRON CIMERI su ipak bili lakši zadatak za upamtiti i izgovoriti. Da ne kažem da smo na HI5 štandu dobili ludačke popuste! Da li zato što je Atila bio sa nama, ili je to za sve… ne žalim se! Bilo je tu i drugih štandova, ali ono, meni se nisu dojmili.

Taj dan dolaska smo iskoristili i za podizanje startnih paketa. Jamanta se naljutila na Đuriku jer je preuzeo konverzaciju na mađarskom jeziku, ipak da se vidi kako se ponašaju prema strancima. Ja sam imao tu sreću da sam na engleskom (i to odličnom!) sve rešio, dobio prave informacije. Svaka čast. E, da! Svi volonteri su bili izuzetno veseli, uslužni. Bravo!

Mana tog dana… OK, došli smo, stvarno nam ništa ne fali, ali nakon obilaska ekspoa, uzimanja startnih paketa, hteli smo da se osvežimo. Avaj! NIKO ne radi! NE RADI NIŠTA! No, jedan lokal (zatvoren) se smilovao i prodao nam par koka-kola. Odrađena je i TT (distanca trening trke, pošto je četvrtak), gde je ispitan krug koji se trči. Nakon svega, smeštanje u šator i spavanje po nekima u sibirskim uslovima (iako je avgust i temperatura u debelom plusu) 😂. Sve u svemu ja prespavah kao beba prvu noć.

Dan pred trku je prošao u nabavci hrane i pića (da li smo preterali u tome?… pitate se? 😁), pa bazen, i na kraju spremanje za trku. Stavljanje bajseva na kola, sređivanje opreme. Naravno tu je i čekanje dolaska mog cimera. Odvozali smo par kilometara bajsom, da ispitamo teren. Lagano, s’ guštom. Vreme, jako jako toplo.

 

Najduži dan u godini

Dan trke je počeo sa opipavanjem vremenskih prilika. Da li je bilo kiše ili ne tokom noći? Onako, reklo bi se NE. Spremanje opreme, kuvanje kafe, i na kraju put do starta. Tada smo već videli da nismo u letnjem danu, nego u onom sivom, jesenjem. Kiša pada non stop, lije, dosadno. Nije ni pljusak (za koji se zna da uskoro prestaje). Vozimo se do starta, skidamo bicikle, i kisnemo… Kiša nemilosrdno pada.

Bicikle smo stavili u depo, uputili se na start eXtremeMan trke. Vangelis, Conquest Of Paradise pre samog starta. Dakle, nestvarno. To je bio start individualaca. Štafetni start je bio tačno sat vremena i 20 minuta kasnije. Đuriku i Nenada je Atila posebno prozvao kao Subotičane, što samo potvrđuje koliko ceni nas.

Nakon starta štafete, osim natapanja po kiši, svi događaji su se sveli na grejanje u kolima, i čekanje svakog kruga plivanja… do zadnjeg kruga gde smo Jamanta i ja u depou spremno čekali naše štafete. Na sreću, i kiša je kao prestajala… ako ništa drugo padala je manje, i to je nešto!

Naravno, tu su i razmišljanja oko vremena, vožnje, trke… Nisam ih imao. Jedva sam čekao da krenem, jer znam, čim kreneš nema povratka nazad. Tako da su svi strahovi, upiti da li mi to i treba bili nestvarni. Želeo sam da krenem, da se suočim sa svim tim upitima. Bajs pamtim samo sivo, mokro, dugo, ali ne i tako teško. Teško mi je bilo jer sam skontao da je bicikl veliki za mene, odnosno da je volan jako daleko, i da su mi leđa pod stresom. Ali, to je i poenta trke, prevazići sebe, izdržati, i to pametno.

Mislim, bajs sam odvozio. Najlepši trenutak je bio cca 80.km, kada sam došao u civilizaciju (čitaj: na trasu gde su idrugi takmičari, blizu Nađatada). Verglam ja bajs, a okrepne stanice bih da pohvalim, jer nema šanse da promašiš okrepu. Ako nešto želiš tutnu ti u ruku. Još jednom, BRAVO. Mislim da mi je bilo sevtlo na kraju tunela kada sam završavao bajs i ugledao cimera i Jamantu koji su me u mestu za izmenu čekali. Bajs je gotov (za mene)! Verujem u Nenada, koji je jak, da će isto odraditi ostatak dužine. Na nogama smo, od naših nogu zavisi, dakle imamo sve.

Okrepio sam se u kampu, osvežio, ali nema odmora. Ne želim da zakasnim na izmenu štafete, nikako. Odlazim pola sata ranije, čekam cimera. Ne čekam trčanje, imam neki strah, adrenalin radi.

 

 

Cimer juri u izmenu, preuzimam čip, i polako krećem u prva dva kruga… Teško je, toplo je, ali se nekako ide! Trkački deo se sastoji od 8 krugova od 5,25km. Staza je krivudava, ali ravna, okrepe na svaki kilometar uz podršku na svakom koraku.

Izmenjali se mi, do samog kraja. Sačekah cimera, i dolazimo do najvećeg momenta ove trke – ulazak u cilj! Snimao sam ovo, Peter Atila nas je najavio, i da… završili smo ovu trku. Vreme, 12 sati 58 minuta i neke sekunde. Vrh! Sada sam uhvatio samo delić osećaja ove trke. I želim još, želim još više, jer je sve ovo nestvarno.

Posle trke, tu nema zamerke, okrepe dosta (pogačica, voćno pivo, večere…), falio je vatromet samo…

Tu je obavezno slikanje sa svojim rezultatom, zezancija…

 

No, sada, kako gledam, stvarno je sve prošlo kako treba, ne znam kako bih (uz date uslove) sve odradio drugačije.

Posle trke

Uz, naravno, dosadno pakovanje koje sledi pred polazak kući, jedini utisak koji imam jeste da ja ovo želim odraditi sam. Ova štafeta je bila veliko iskustvo za mene, a uz kolegu kao što je Nenad mislim da tu nema greške. Zajedničkim snagama smo uradili nešto… i to baš značajno nešto.

Of kors, relaksacija se podrazumeva. Bazen, koji je uz kamp, nam je poslužio za to, u termalnoj vodi, sa masažerima, a kasnije uz pivo i langoš (i to jako dobar) smo se vratili u normalu.

Ovo je trka gde mi je samo potvđena želja da odradim samostalno punu distancu, da budem jedan od ludaka koji to i češće rade, ovo je nešto nestvarno za mene.

Vidimo se u Nađatadu!

Štafete su postigle sledeće rezultate:

Povratak Zverinjaka 11:06:26

Tron Cimeri 12:58:36

Moramo spomenuti rezultat Zorice Milutin iz Sombora, koja je bila jedini pojedinačni takmičar iz Srbije, završila je svoj prvi triatlon u ironman distanci, i osvojila 3.mesto u kategoriji sa rezultatom 13:11:55.

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2022/08/finis.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2022/08/finis-150x150.jpgJamanta ŠafranjPriče naših trkačaPriču piše: Zlatko Bedić Naslov je samo reklama za događaj, trku, festival koji se svakog avgusta 30+ godina održava u Nađatadu (Mađarska). Sam slogan nešto govori, a ne misli se na kalendarsko-vremenske prilike, pa Vi vidite zašto! Ovo je dan kada se radi IronMan triatlon distanca, 3,8km plivanja – 180km...