Drugo kolo Vojvodjanske treking lige – Vršac 2016
Drugo kolo Vojvodjanske treking lige na Vršačkoj planini i ekipa iz Subotice u kombiju stiže na mesto zločina već u petak popodne u sastavu Srdjan Bogić, Dragan Vugdelija, Jamanta Šafranj, Jelena Ademi, Ivan Sokolović, Nenad Pekić, Edvard Halaš i ja.
Nakon smeštanja u planinarskom domu prepuštamo se po vrlo prijatnom vremenu druženju u preleom prirodnom ambijentu koje je potrajalo do duboko u noć. Izgleda da je indijanski ples sa bocama i raznom kolopom delovalo na vreme, pošto je umesto najavljene kiše u subotu, dočekalo nas je oblačno ali suvo i izuzetno prijatno vreme za trčanje.
Na startu trke okupio se veliki broj planinara i trkača iz cele Srbije a Subotičani su bili najbrojniji jer osim nas je stigao i Nedeljko Tomanović sa penjačima na stene i ceo bus planinara a medju njima i naša članica ark tron-a Edita Trungel Mešter.
Većina ekipe se odlučila za srednju stazu dužine 24km, Ivan Sokolović je odradio lepu šetnju od 10km za svoju dušu a na dugu stazu od 35km krenuli smo Edita, Jamanta i ja. Razlog zbog čega je pisanje ovog izveštaja jednoglasno pao na mene je da sam ovog puta krenuo na ovu stazu čisto turistički bez takmičarskih ambicija za razliku od prošle godine sa namerom da testiram trenutno stanje zbog povrede koja se izgleda uspešno sanira i zbog priprema za Fruškogorski ultra maraton za dve nedelje.
Savladavanje tri izuzetno zahtevna vrha Lisičja glava, Đakov vrh i Gudurički vrh (ujedno i najviša tačka Vojvodine) i naravno strmoglava spuštanja nizbrdo su opravdali činjenicu da je ovo kolo treking lige najteže u seriji. Čarobna priroda upotpunjuje ceo doživljaj.
Naravno uz obavezno gubljenje na stazi koja je ovog puta iznosila oko 5km dodatnog trčanja i kratkotrajnog besa na sami sebe kako možemo proleteti pored oznake za skretanje. Ta nepažnja je Jamantu koštala prvog mesta i ženskoj konkurenciji ali nije se puno nervirala zbog toga shvatajući ceo ovja doživljaj kao završni trening za Fruškogorsku ultru.
Što se mene tiče vrlo sam zadovoljan svojim učinkom i oporavkom od povrede, uzbrdice mi uopšte nisu bili problem kao i trčanje čak i jakim tempom na ravnijim delovima, jedinu su nizbrdice još malo škakljive ali i to je sasvim prihvatljivo.
Stazu smo savladali za 5sati 27 minuta dok je Edita stigla za 6.38. Društvo na srednjoj stazi se isto dobro pokazalo, Edvard je bio prvi sa 2.33 zatim Srdjan sa 3.11, Dragan sa 3.21 (prvi treking), Nenad sa 3.39 i Jelena 3.57.
Svi vrlo zadovoljni jer savladavanje ove teške staze uopšte nije mala stvar čak i za vrhunske planinske trkače. Nakon završetka trke usledila je dodela nagrada još malo kuliranja u prirodi uz kaficu i pivo i prepričavanje doživljaja sa staze. Prelep ispunjen vikend.
Lično sam super zadovoljan, ništa me ne boli od organa koji se koriste u trčanju, jedinu zatežu malo trbušni mišići od previše smejanja sa ovim otkačenim društvom.
Evo me i sledeće godine!
Leave a Reply