Pocetkom proleća 2016. zakoračio sam u svet trčanja  preko  ARK TRON kluba, zahvaljujući Jamanti Safranj. U klubu upoznajem po malo čudne, po malo lude i otkačene trkace, sa puno pozitivne energije, dobrim duhom, velikim srcem, puni adrenalina i spremni za svaku avanturu. Posmatrao sam ih sa velikim postovanjem i osećajem bliskosti! Kako sam počeo sve više da se družim i odlazim na njihove treninge, tako su me uhvatili u začarani krug i omamili me svetom trčanja.Ulaskom u klub nisam upoznao samo trčanje već tu strast prema sportu koja na kraju vodi u fanatizam.

Među trkačima izdvaja se jedna mala grupa trkača koja se bavi triatlonom, za mene disciplina  poznata samo kao nešto što podrazumeva plivanje, vožnju i trčanje. U to vreme mi nije ni palo na pamet da se upustim u tu avanturu. Sve u svemu tu se pojavljuje druga osoba koja je glavni krivac za sve što sam postigao u svetu triatlona, Teleki Djerdj. Polu-čovek, polu-masšna, barem tako kažu, ali dosta puta sam se i sam uverio da je to stvarno tako. Čovek koji je tada imao 3 završena Ironmena, brdo polu Iron distanci, sprinta, i naravno polumaratona, maratona, treking trka ne zna im se broj. Naravno u početku, a i dan danas, bombardovan sam raznim pričama sa trka, ali od njihovih million avantura samo jedna mi se urezala u glavu. Trka koja je najveći hit godine u okruženju, što se na kraju ispostavilo da je stvarno tako, Extrememan odnosno Ironman distanca koja se održava svake godine 28.07. u malom selu Nadyatad u Madjarskoj. Kao i svake godine, Tronovci su  i te 2016. već  imali dve male odabrane ekipe koje su bile spremne da osvoje stazu u Nadyatad-u. Imali su dve stafete, gde se na kraju ispostavilo da je tročlana stafeta (zverinjak 2) ostala bez jednog člana i da se mora brzo naći zamena. Pošto sam dolazio iz sveta MTB biciklizma, znao sam da plivam prsno, mogao sam koliko toliko trčati, pozvali su me da budem u njihovom timu. Pristao sam od srca. Tom prilikom izdvojili su se treći glavni krivci, za moja kasnija postignuća, Aleksandar Malagurski i Jelena Ademi. Tada je zvanično sve i počelo… Za tu trku već sam nabavio triatlosnku biciklu, opremio sam se od glave do pete i krenuo u nove avanture a nisam ni znao sta me zapravo čeka. Naravno, posle te trke video sam sebe na istoj trci i naredne godine. Sto je i ostvarilo… 2017. Jamanta i ja se već u prvim redovima prijavljujemo za trku kao dvočlana stafeta pod nazivom JamIvan. Te godine sam bio mnogo svesniji i znao sam šta me čeka. Sa dva završena polu Ironmana, i sa puno samopuzdanja, oboje utrenirani i kao zapete puške, rasturili smo distancu sa vremenom od 10:18:32. Tog momenta u meni se budi mnogo veci izazov i kako već stvari stoje, upoznat sa svim činjenicama, rešavam da sledece 2018. godine uradim moj najveći spotrski poduhvat u životu, da završim svoj prvi Ironman.

Na pocetku 2018.godine zahvaljujući Nenadu Bogaru, odlazim sa njim u Dubai na Ironman poludistancu. Treća poludistanca koja je odigrala odličnu pripremu za Ironman. Posle Dubaia Nenad i ja smo smisljali način koji bi bio za mene najbolji da se pripremim za trku u Nadyatadu. Shvatili smo, da ako želis nešto da uradiš kako treba,  potreban je dobar plan i program i da je to najveća suština svega! Tražio sam po intrenetu razne trenere i planove, naravno gledao sam da se i finansijski uklopim i na kraju sam naišao na jedan plan preko Trening Peaks. To je bio pravi pogodak za mene! Americki trener David Glover, sertifikovan trener za Iroman distance, imao je vec bazne planove po nedeljama. Kupio sam program od 10 nedelja. Plan je tako napravljen da se trenira do poslednjeg dana trke. Sav ushićen i uzbudjen, krenuo sam polako da pratim plan i da se uklapam u njegov program.  Plan se vremenski povećavao, umor me polako stizao, ali nisam odustajao i u glavi mi je bilo da moram da ispoštujem svaki trening koji je zadatat u tom danu. Budim se sa planom i ležem sa planom. Pratili su me svakakvi vremenski uslovi. Ova letnja sezona je baš bila sa puno padavina, oluja i nevremena, tako da sam se svaki put u toku vožnje na bicikli borio sa munjama, grmljavinom, ogromnim pljuskovima koji su ponekada trajali i po tri sata. Borio sam se i sa užasno jakim vetrovima pa  i najvećim vrućina i sparinama dok sam trčao u šumi. Veoma izbudljivi momenti pratili su moje pripreme. Prevelika opsesija trkom rezultirala je time da se sve više zatvaram i budem asocijalan. Sve manje sam komunicirao sa ljudima koji su bili uz mene i koji su samo želeli da me pitaju kako sam. Jedna od mojih osobina koju ću morati ubuduće da promenim…

Poslednje nedelje pred trku, smanjujem sa jačinom treninga i spuštam tempo. 9 nedelja je proletela, i već je došlo vreme da se razmišlja o pakovanju i šta pripremiti za put. Opet mala, ali veoma jaka, odabrana ekipa Suboticana po ko zna koji put posecuje malo selo, ali u njihovim snažnim srcima jaka želja da pobede najveći poduhvat u sezoni – EXtreMan Nadyatad 2018.Ekipa se sastojala od tri pojedinca (Teleki Djerdj, Kakonji Dejan i ja) i jedne dvočlane štafete pod imenom Bags of Iron (Jamanta Safranj, Aleksandar Malagurski). Sa Dejanom je još došao Aleksandar Arsić iz Niša koji je takođe pojedinačno učestvovao i njegova žena Ana kao veliki navijač i podrška za sve nas!

Četvrtak 26.07. spakovane stvari i polećemo za Nadyatad u jutarnjim časovima. Jedina stvar koja nas je sve brinula je vreme. Dani su bili promenjivi i nismo mogli da se oslonimo ni na jednu vremensku prognozu.

 

 

 

Stižemo u popodnevnim časovima u autokamp. Ove godine izabrali smo najbolje mesto. Postavili smo šator, ubacili stvari, naduvali dušeke, skinuli bicikle sa nosača i već je bilo vreme da se ode po startne pakete i na Pasta party. Naravno, gladan gledam dugačak red za klopu, ali u savršenoj organizaciji dolazimo brzo na red. U međuvremenu srećemo našeg Subotičanina Ivana Dulića koji živi u Madjarskoj i koji se takmiči za Madjarski tim.Tek posle večere sam došao sebi i shvatio da smo stigli. Počinje vreme za opuštanje i odmor.

Sledeći dan, petak, ustajem sa planom i programom koji treba da odradim, kao poslednji trening pred trku. Malo plivanja, sa malo trčanja i ostatak dana ostaje da jedem i da što više odmaram. Nakon kraćeg treninga, pakujem stvari u kese za tranzicije, lepim brojeve na biciklu i kacigu, sa Djurikom proveravamo više puta da li je sve u kesama i konačno predajemo stvari za T2 (bicikla, trcanje) tranziciju.  Prošetali smo se malo i po štandovima kako bih kupio sebi ishranu u toku trke.Dan je proleteo i nakon večere vreme je za spavanje. Rani uranak planiran je u 5.00.

Alarm me budi oko 01.00h da uzmem poslednji obrok pred trku. Čim sam izašao video sam u daljini kako grmi i seva. Znao sam da će dan početi sa kišom. Malo pre pet sati, kiša je počela da pada, čula se grmljavina, naravno svi u kampu su se probudili i akcija može da počne.  Brzo smo se spakovali, proverili bicikle da li su dobro namontirane i pravac na star.

Start se odvijao 40km od Nadyatada, u selu koji se zove  Gyékényes. Ceo put kiša nije prestajala da pada. Razmontirali smo bicikle, napumpali gume i sa Djurikom sam krenuo u depo da ostavimo bicikle i stvari za tranziciju.Sve što nam ne treba vratili smo u auto. Sa nama su samo papuce, naocare za plivanje i kapica za plivanje. Vraćamo se nazad u depo prolazimo kroz start, kako bi odradili kraće rasplivavanje i zagrevanje. Voda je bila poprilično hladna, ni traga od sunca… Posle par zaveslaja počeo sam da se prilagodjavam temperaturi vode. Otplivao sam par metara, vratio se na obalu, odradili poslednje slikanje i pozdravaljanje stafeti. Voditelj najavljuje da svi udjemo u startnu zonu. Uskoro počinje trka! Žurka može da počne!

Djurika i ja ulazimo u starnu zonu i gledamo najbolje mesto odakle bi mogli da počnemo trku. Pošto nismo iskusni plivači, držimo se ograde i neke zlatne sredine. Ove godine starntna zona je poprilično skučena, za razliku od prošle godine, tako da smo na kraju svi bili spakovani kao sardine. Igrom slučajeva primećujemo da je Ivan Dulic pored nas, sa njim razmenjujemo par reči, napravili par zajedničkih fotki i poželeli svima sve najbole. Sat pokazuje 5min do starta. Pop ulazi u vodu, počinje da maše sa svojim krstom ka nama kao budućim pokojnicima,  dok u pozadini odzvanja ACDC. Kakva podudarnost 🙂  U 7.30 gradonačelnik uzima baklju i pali TOP! Posle par sekundi čuje se pucanj i START  je počeo!

Preko 600 pojedinaca je krenulo da trči prema vodi. Na samom ulasku u vodu ljudi su počeli da se laktaju i zauzimaju svoje pozicije. Uskačem u vodu i plivam pokušavajući da izbegnem gužvu, jer nisam hteo da rizikujem povrede koje mogu biti veoma ozbiljne. Već iskusan u tome, odvajam se od velike grupe plivača, znajući da ću  tako duže da plivam, ali ta taktika mi se na kraju isplatila.Uglavi mi je samo bilo da obratim pažnju na tehniku i da što česce podižem glavu i da pratim u kom pravcu plivam kako bi što manje odstupao od pravca. Polako se približavam jednoj maloj grupici plivača, zauzimam sebi poziciju, i lagano pratim ritam. Osećao sam se super, imao sam snage. Putanja za plivanje je dosta isprekidana, bove koje su označavale stazu bile su crvene boje, ali teško uočljive dok se pliva što je otežavalo orijentaciju. Plivalo se dva kruga po 1900m, ukupno 3800m. Dolazim do prve bove koja je bila od starta 600m. Na okretu smo se svi zgusnuli. Par puta sam udario plivače koji su bili iza mene, pokusavao sam da se izvinim, ali to u vodi nije baš lako pogotovo kada se boriš za poziciju. Imao sam pored sebe plivača kojeg sam od starta pratio. Super se snalazio u vodi i mogao sam da se oslonim na njega kako ne bih previse zalutao. Druga bova je bila na kraćoj razdaljini pa sam imao osećaj da brže plivam. Takmičar koji je plivao pored mene ( dao sam mu ime Sabolch 🙂 ), počeo je da ubrzava i videlo se da je sve vreme isao, po njemu, neki lagani tempo, ili se već hteo otarasiti mene pošto sam par puta naletao na njega. Sabolch opasno ubrzava, ali ni ja nisam posustao i počela je mala trka izmedju nas dvoje. Uz malo dinamicnije plivanje, startna kapija nam se sve visše približavala. U momentu čujem komentatora Atilu kako bodri plivače  i znao sam da sam na par metara do okreta. Plivam do obale sa svojim suparnikom, izlazim na obalu i prolazim kroz chip tepih. Vidim Jamantu kako navija, bacim joj pozdrav i okrećem krug. Pri ulasku ponovo u vodu, počinju misli da mi se mešaju. Bodrim sebe što sam vec pola isplivao, ali kada pogledam šta još treba da isplivam nije mi baš bilo svejedno.U glavi mi je misao da svaki moj zamah ruku  približava me cilju. Počinjem polako da se umaram.  Disanje mi je sve teže, osetio sam krizu u rukama i nogama. Osećaj kao da tonem.. Teško mi je da se držim grupe, ali nisam hteo da odustanem. Ubrzo prva bova nailazi i konačno mali predah. Sad sam već isplivao ukupno 2500m još samo 1300m do kraja. Znao sam da će druga bova biti ubrzo, tako da sam stisao zube i jos samo malo… U jednom momentu bilo mi je jako teško da se držim grupe, morao sam da stanem i da predahnem malo. Par puta sam otplivao prsno da dodjem do daha, bio sam na polovini druge i trece bove. Dok sam se približavao poslednjoj bovi i poslednjoj duzini, neki takmičar je pokupao da me zaobidje na okretu zadnje bove. Pogledam, kad ono Sabolch! U svojoj glavi sam skočio od srece, hteo sam da ga zagrlim!!! U momentu sam imao osmeh na licu i počeo sam njega da pratim. Verujem da je on sigurno mislio suprotno :“O neee evo ga onaj opet smarac!“ Želeći da ubijem monotoniju na najdužoj distanci počinjemo da se trkamo. U jednom trenutku dižem glavu i vidim još samo 500m do kraja plivanja. U tom momentu ubacuje se jedna devojka  izmedju nas dvojice koja nam je davala domaci zadatak u plivanju. Imala je jako lepu tehniku i pokušavao sam da imitiram njene pokrete. Na izdahu snage odlučio sam da  poslednjih stotinjak metara lagano usporim i da umirim svoje telo i dodjem do obale. Ubrzo čujem Atilu kako prica i pozdravlja učesnike koji završavaju plivanje. Izlazim iz vode, skidam naočare, kapu i počinjem da trcim kroz tranziciju kroz brdo navijača, medju njima i Jamanta. Šaljem joj  pozdrave i nastavljam dalje. Od obale do tranzicije nisu obezbedili tepih na kom se trci,  lagano i oprezno trcim da se ne desi ono sto se desilo Djuriki prosle godine, da mu se zabije ekser u petu. Uzimam svoju kesu i ulazim u šator. Brišem noge, oblačim čarape, patike, brzo stavljam broj na sebe, kaciga na glavu, izlećem iz šatora. Na izlasku ugledam moju biciklu kako sija uprkos tmurnom i oblacnom danu. Prilazim joj, pozdravljam je neznim glasom, hvatam sic i izlazimo iz tranzicije. Avantura od 180km može da pocne!!!

 

Asfalt je još bio mokar od silne kiše koja je padala skoro 3 sata. Prvu trasu od 50km nisam nikada vozio, samo sam čuo da treba biti pažljiv, da je put pun rupa i da ima dosta uzbrdica. Dok sam izlazio is sela Gyekenyes, sve je išlo po planu. Pratio sam sve vreme puls i noge su mi se prilagodjavale pokretima. Osećao sam blagi umor od plivanja. Kad smo izašli iz sela put nas je vodio kroz veoma uzan put. Po priči iskusnih vozača koji su ovde vozili prethodnih godina, uverio sam se da je asfalt stvarno užasan. Pun rupa, ispucan od korenja, još na sve to bio je mokar od kiše, pun šljunka i kamenja. Pozitivna strana tog dela staze je okružnje i priroda koja je savršena. Teren dosta valovit. Nisam hteo da trošim snagu i vozio sam dosta oprezno. Moja bicikla  nije pogodna za ovu vrstu terena tako da me je dosta učesnika sa trkacikm biciklama obišlo bez ikakvog napora. Nisam puno obracao pažnju na to. Zbog asfalta skoncentrisao sam se i gledao da negde ne probusim gumu, jer nisam imao nikakvu dodanu opremu za krpljenje, ako se slučajno desi neki peh. Na uzbrdicama sam pokušavao da se hranim i da pijem vodu, a na nizbrdicama da drzim čvrsto volan, jer su me pukotine bukvalno odbacivale sa sedišta. Imao sam problem i sa laktovima koji su od vibracija odskali iz ležista aerobarova. Bicikla je počela da proizvodi  čudne zvuke kao da će svakog trenutka da se raspadne u male komadice i kao da se svaki šraf otpustio. Imao sam još jedan problem. Vizir na kacigi mi se zamaglio od prevelike vlaznosti, tako sam morao da gledam u put kroz male ventilacione otvore. Odustao sam neke lude voznje i rekao sam sebi uzivaj u prelepoj prirodi doći će vreme za kidanje. Prvih sat vremena na bickli  uzimao sam High five energy barove, dok sam posle uzimao Sponser Long Energy preparat  umućen sa vodom u dva velika bidona planiranih da potraju 5h30min. Bidon na aerobaru sam dopunjavao sa vodom.  Dok sam vozio primetio sam puno učesnika koji su stajali sa strane i krpili gume. Izgleda puno pehova ove godine, pogotovo na toj prvoj deonici staze od 50km. Zboh lošeg puta zadnjica mi je utrnula i nisam se osećao baš udobno na bickli. Ceo zgrčen. Počela su i ramena da me bole. Opala mi je koncentracija i počeo sam da se nerviram. Puls mi je stalno bio povećan i trošio sam snagu uzalud.

Došla je prva okrepa na 25km. Znam da me jos čeka sat vremena užasnog asfalta. Hteo sam da bacim biciklu i odustanem od svega. Sic žulja, volan mi se trese, ne mogu redovno da uzmem i pijem vodu, vizir zamagljen… Stalno obraćam pažnju na bidone da mi ne skliznu iz nosaca, mali kamenčići mi se urezuju u gumu i samo čekam momenat koja će mi se prva izbušiti. Brda mi samo dodatno začinjavaju ovu pravu noćnu moru. Izlazim na malo širi put, čini mi se poslednja uzrdica i smeši mi se magistralni put. Kako sam se penjao na brdo, tako se nazirala okrepna stanica. Uhvatio sam pola energy bara da povratim malo snagu. Put je vodio odmah nizbrdo pa naglo skretanje i izlazak na magistralni put. Kakvo olaksanje… Napokon! Put je bio savršen. Vredelo je propatiti prvih 50km za ovako sjajan put. Prebacio sam se u aeropoziciju i počeo sam da stiskam pedale. Taman sam mislio da sam se otarasio svih gremlina, kad ono lanac počinje da mi skripi. Kiša na startu saprala mi je ulje sa lanca. Bilo je sve super dok je bio jos mokar, ali sada je suv kao barut. Kada sam obilazio nekoga nisam morao naglašavati da cu proci, sami su shvatili po zvuku da prolazi neka krntija od trotineta. Šta je tu je, nemam kod sebe sredstvo za podmazivanje. Sreća sto je malo kvalitetniji lanac. Imao sam poverenja u njega da me neće izneveriti.

Napokon puls mi se stabilizovao i mogu konačno na miru da vozim. Svi koji su me obilazili u prvoj deonici ostali su sada iza mene. Ovo je moja šansa da pokažem šta mogu i koliko sam spreman. Magistralni put se prostirao u nedogled. Sic me više nije žuljao, vizir se osusio i napokon sam se opsutio. Samo je lanac plakao od muke.

Dopunjavao sam energiju ishranom i sve je išlo po planu. Obilazio sam dosta ljudi i gledao putokaze koji su mi pokazivali da je Nadyatad sve blizi. Ubrzo nailazim na okrepnu stanicu, koja je bila na suprotnoj strani, ali nakon svih godina učešća na trci, dobro sam je zapamtio. Znam da imam jos otprilike 20km do sela i počinjem da stiskam sve jace pedale (jadan moj lanac). Ovaj put znam veoma dobro i znao sam sta me čeka. Kako sam se približavao selu sve vise ljudi bilo pored puta. Navijači su mi malo dopunili snagu i energiju svojim navijanjem. Ostalo mi je da radim jos 3 kruga oko sela.

Jedan bidon ishrane sam vec skoro potrošio i taman na sledećoj okrepi hvatam vodu. Sve ide po planu kako sam zamislio. Vetar je duvao, a sunce se probijalo kroz oblake. Na sledećoj okrepi u malom selu, hvatam bidon vode. Dopunjujem svoju hidrataciju, i počinjem da pijem. U momentu shvatim kako je čudna voda.  Gorak, kiseo ukus sa blagim ukusom naftalina. Teško je gutam. Prisećam se dogadjaja od pre 2 godine kada sam vozio za Sentu. Nestalo vode pa sam morao dopuniti kod vulkanizera. Skontam industriska voda… O neee.. Ovo će mi napraviti karambol u stomaku. Ostao sam u iskušenju, ili neću piti jos 25km vodu, ili ću piti ovu pa sta mi bog da… Pošto sam bio užasno žedan i sa vec skoro 150km voznje u nogama, svaka tečnost bi mi dobro došla. Kako je tako je, idemo još malo. Ostao mi je zadnji krug od 35km.  U poslednjem krugu susrećem Djuriku i Jamantu u suprotnoj traci.  Pozdravljamo se, bodrimo jedni druge. Osećao sam umor u nogama, i nisam imao snage da stiskam toliko pedale. Odlučio sam na prvoj polovini poslednjeg kruga da dam sve od sebe a ostatak kruga da se odmorim i psihički pripremim za maraton, distancu koju ću prvi put istrčati u svom zžvotu.To me je malo plašilo… Poslednja disciplina koja otvara  Pandorinu kutiju. Smanjujem brzinu na bajsu i pijuckam onu glupavu industrijsku vodu dok ulazim u selo. Vidim da Sanjo počinje da vozi i bilo mi je drago, jer je to znak da stafeta uspešno funkcioniše. Bilo mi je jos draže kad sam shvatio da imam nepunih kilometar do tranzicije i završetak vožnje i agonije sa lancem. Prolazim kroz chip tepih, ulazim u poslednju krivinu i ulicu koja se se spaja sa tranzcijom T2. U tranziciji me čeka redar da mu predam biciklu a ja odlazim u šator na drugu stranu. Od redara dobijam kesu sa stvarima za trčanje. Menjam patike, uzimam gel sa vodom, stavljam naočare, vizir na glavu, sone tablete ubacujem u dzep od trikoa i spreman kao zapeta puška sedam u šatoru da mi se smiri puls. Poslednji izazov. Trčanje 42km, distanca maratona. Ulazim u svet nepoznatog znajući samo da posle svega nema odustajanja!!

Trčanje se počinjalo pored velikog parkinga gde se nalazila banja.Tamo je bio tepih koji vodi ka cilju i zone izmene za stafetu na trčanju. Posle se trči do centra sela gde se ide preko jednog malog mosta koji vodi ka uzvisenju gde se nalazi hladno osveženje i chip tepih. Okrećemo krug i vraćamo se nazad u centar ulazeći u mali park u samom centru grada i nazad na veliki parking. Staza je malo vise od 5km, i trči se 8 krugova. Posle toga se ulazi u ciljnu ravninu od 180m.

Izlazim iz tranzicije, prestorjavam se na trasu trčanja i staloženo počinjem da trčim. Ovo je poslednja distanca od čega sve zavisi. Moram prvih par kilometara da trčim stalženo i da brzinom ne poremetim puls. Noge su mi sjajno funkcionisale posle vožnje. Osećaj kao da nisam vozio 180km. Imao sam tačan plan kako cu se hraniti na trcanju. U jednom krugu uzimam gel, posle vodu, pa sundjere za osveživanje. Posle pijem Pepsi, vodu i na svaki drugi krug uzimam po jednu sonu tabletu. Na stazi se nalazilo 4 okrepe. Prva 2 kruga sam lako trcao, u 3. krugu sam počeo da osećam mali umor u nogama i prsti su mi utrnuli od pritiska i napora, što za mene nije bilo ništa čudno.  U 4. krugu krenuli su grčevi u stomaku. Duž staze je bilo mnogo navijača. Ugledao sam i Anu i pozdravio je sav ushićen. Polumaraton je istrcan!! Ulazim u peti krug. Početkom petog kruga javili su se jači bolovi u stomaku, ali probao sam da se ne obazirem puno i da nastavim da trčim svojim tempom, Noge su mi u nekim trenutcima bile van kontroli i osećao sam kao da posustajem sa snagom i energijom. Počinjem da zapinjem i grčevi u stomaku su sada sve bolniji. Sunce je pržilo kao u saharai, ali sva sreća što se ulazi u park koji je pun hlada pa sam se tamo malo opravio i skupio energiju za ostale delove staze. U jednom momentu bol me je presekao i morao sam napraviti pauzu za WC. Naravno da su svi toaleti bili zauzeti tako da sam u toj pauzi izgubio ukupno 12 minuta. To mi tad nije bilo vazno već činjenica da mi se stomak smirio i da mogu nastaviti trku. Polako ulazim u ritam trčanja. Završavam peti krug ulazim u šesti. Ima još tri kruga!!! Staza za trčanje sada je bila puna trkača. Mimoišao sam se prvo sa DJurikom pa posle i Dejanom. Na polovini 6. kruga, bez obzira na sunđere sa hladnom vodom koje sam redovno uzimao, imao sam osećaj da svaka noga tera svoju politiku i da trčim unatraške.Sunce radi svoj posao veoma dobro. Na tabanima sam osetio veliki žulj, kao i na prstima. U suprtonom pravcu vidim JAmantu svežu i nasmejanu.. Blago njoj! Prolazeći kroz pakao i bolove u nogama i celom telu, ulazim u sedmi krug. Vičem sebi ovo je pretposlednji, jos samo malo!!! Lagano sam trčao, mnogo sporije nego svoj zadati ritam. Morao sam da stanem na svakoj okrepnoj stanici da dodjem sebi. Okrepne stanice su mi postale cilj do kojeg moram da stignem. Vadio sam svu energiju iz naftalina i petnih žila koje zapravo više nisam ni osećao. Znam da me čeka posle parka jedan dug put bez hlada i da će me sunce uništiti. Ali samo jos jedan krug!!! Stiskam zube rešen da izađem iz zone komfora i počinjem da trčim.  Pokušavam da ne razmišljam o okruženju, jer mi  je tad gužva i glasno navijanje smetalo. Nalazim svoj mir, stazu zamišljam kao put kroz šumu. Nisam više obraćao pažnju ni na cilj nego samo na momenat u kom se nalazim. Posmatrao sam noge kako mi same trče. Skoncentrisao sam se na ritam otkucaja srca, budi snazan – budi jak govorio sam sebi, počeo sam duboko da dišem i snaga je počela da mi se vraća. Krećem da se penjem na poslednji uspon i da grabim nogama asfalt. Zauzimam sprint poziciju i držim ritam. Emocije počinju da rade. Osećam da trčim sprint. Suze počinju da se pojavljuju u mojim očima, jos samo oko 1.5 km. Nije mi više ništa smetalo. Osećao sam se ponosnim. Ubrzo vidim zone tranzicija, i znam da jos imam 500m do cilja. Pre ulaza zone stafeta ugledam Djuriku kako počinje novi krug i razderem se na sav glas: “Djuri imam ga!“ Još 300m!  Čeka me samo još jedna mala krivina i onda ću po prvi put zakoračiti na zeleni tepih. Osećaj koji je neopisiv. Kako sam zakoračio prvi korak na zeleni tepih, Atila je počeo da se dere preko svog razglasa i najavljuje me u cilju. Sad dolazi pravi šok za mene. Nešto što nisam ni pomislio da ću ostvariti. Sat koji je pokazivao vreme počinjao je brojem 10! Ostao sam bez teksta. Kako je to moguće?! U momentu i šok i emocije. Atila se dere, veliki broj navijača me podržava jakim aplauzom. Hvatam snažno Finishersku traku i držim je čvrsto u ruci, ljubim je i dižem visoko u nebo! Cujem samo: “Ivan Pivarcik … You are IRONMAN”! Navijači nisu prestaji sa aplauzom, osećao sam se kao da sam prvi ušao u cilj. Pobedio sam samog sebe! Osvoio sam Ironman! Nisam znao šta se dešava. Nisam znao gde treba da idem.  Sav šokiran, iscprljen, umoran, u masi vidim Jamantu koja je završila krug u stafeti i došla da me pozdravi na cilju.Vikala mi je bravo bravo! Nisam toga ni bio svestan. Prilazi mi Ivan Dulic, koji usao 10:29:49 u cilj, čestita mi na super rezultatu i borbi do poslednjeg koraka. Sav umor me u momentu sustigao, bio sam užasno žedan, noge su mi klecale, nisam mogao da stojim više… U Finisher zoni me čekala hladna voda i okrepa. Seo sam pored Ivana i počeli smo da razmenjujemo utiske i prepričavamo  avanture koje smo imali.  Oko vrata mi je okačena medalja, medalja koju ću nositi u svom srcu do kraja života!!

Polako sam se uputio prema auto kampu. Na vratu mi je visila medalja a u ruci sam nosio finišhersku majicu. Prolazio sam kroz zonu izmena, ostali trkači, koji su čekali izmene, od srca su mi čestitali Prolazim pored tranzicije gde mi je bicikla, pogledam na stranu depoa, i govorim u sebi.. Uspeli smo! Imao sam blagi osmeh na licu. Posle tuša, ubrzavam sa oblačenjem i brzim koracima izlazim iz kampa. Atila najvljuje Djuriku koji uskoro stiže u cilj 3. u svojoj starosnoj kategoriji. Ugledao sam ga na ulazu u poslednju krivinu. Trčim najbrže što sam mogao i sustižem  ga pre cilja vičući na sav glas! DJurika iskusni lisac, ulazi šmkerski i herojski u cilj sa velikim osmehom na licu. Ja od sreće skačem pored ograde i  emocije sa cilja me ponovo sustižu. Preko puta mene pojavljuje se Jamanta koja je već iskusno znala kad Djurika ulazi. Polako prilazi meni sa pobednickim osmehom, cestitamo jedno drugome na uspesnoj trci. Djurika malo iscrpljen, ali vidim mu u ocima da zeli PIVO!! Brzo odlazimo do depoa i čekamo svaki trenutak da udje Stafeta Bags Of Iron kako bi počelo dugo očekivano slavlje! Ubrzo čujemo na razglasu da ulazi štafeta u cilj gde ih svi radosno čekamo.Ponosni jedni na druge, sedamo za sto, svi sa pivom u ruci nazdravljamo pobedi!

Kroz cilj je prošao i Dragan Trkulja, takodje osvojivši prvi Ironman i upisuje se u istoriju kao prvi takmičar iz Sombora koji je uspešno završio trku! Dejan koji je zavrsio svoj do sada najbolji rezultat na Iroman ucescu, sjajno kakav vikend!!! Pozdravljamo se sa njim i  svi puni utisaka prepričavamo dan. Sutra nas čeka ponovo malo drugačiji, uzbudljiv i naporan dan. Pakovanje opreme i put do Subotice.

Ivan Pivarcik 10:52:15   Teleki György 11:54:52   Kakonji Dejan 13:48:00  Bags of Iron 11:28:57   Trkulja Dragan 12:33:35   Arsic Aleksandar 13:40:13

Zelim da se zahvalim Nenadu Bogaru, osnivacu Titan kluba, koji je nesebicno podelio sa mnom svoje bogato triatlonsko iskustvo i ne samo iskustvo nego i pomoc u zivotnim situacijama gde ponekad nisam znao izlaz!!! Puno ti se zahvaljujem na svemu Nenade! Aleksandru Djakovicu koji je isto pre mesec dana zavrsio svoj Prvi Ironman. Sale hvala ti isto na velikodusnosti i svim carolijama i bozicnim paketima koje si mi podario :D. Zeleo bih da se zahvalim mojim roditeljima i bratu, koji su bili stalno uz mene kada mi je bilo najvise portebno, i sto imaju debele zivce da se izbore sa mnom. Hvala puno Fabo Ildiki  koja me bodrila sve vreme i bila tu kada sam nailazio na probleme i vraćala mi samopuzdanje. Hvala Milanu,treneru plivackog kluba “Spartak”, sto mi je pomogao da ne ostanem na dnu jezera 😀 David Glover-u sa uspesnim planom i njegovim savetima. Hvala Leli Mackic velika podrska savetima svakodnevne ishrane i kao osoba sa malim, ali snaznim srcem, hvala na korekturi izvestaja 😉  Srdjanu Bogicu, na stalnom ubedjivanju kako triatlon nije najvaznija stvar u zivotu! I naravno Dejanovoj zeni Ani koja je bila velika podrska na stazi! Puno hvala trkacima iz ARK TRon-a i triatloncima TK TITAN kluba koji su bili uz nas sve vreme i pratili nase korake preko interneta.

 

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/08/rajt18.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/08/rajt18-150x150.jpgIvan PivarčikPriče naših trkačaPocetkom proleća 2016. zakoračio sam u svet trčanja  preko  ARK TRON kluba, zahvaljujući Jamanti Safranj. U klubu upoznajem po malo čudne, po malo lude i otkačene trkace, sa puno pozitivne energije, dobrim duhom, velikim srcem, puni adrenalina i spremni za svaku avanturu. Posmatrao sam ih sa velikim postovanjem i...