Izveštaj o svojoj prvoj, po svojim rečima “pravoj” masovnoj trci, piše Ivan Sokolović.

Sa nestrpljenjem i pomalo nervozan sam očekivao odlazak na ovu moju, mogu slobodno reći, prvu pravu trku. Subota, pet ujutru, spremam se i u 6 sati sam na GP Kelebija. Srećom, vidim, nema gužve, čak u dve kolone. Stanem u bržu EU kolonu, dva auta ispred mene. Nikako da se pomere. petnaest minuta je prošlo, pomalo me hvata nervoza da ne zakasnim na voz za Budimpeštu. Iako je Kelebia svega desetak km, ali nikako da prođem. Koristim priliku da se prebacim u drugu kolonu, ispred mene kombi D registracije. Dođe carinik, otvori kombi dupke pun kesama i torbama do plafona. Traži da se iz sredine izvuče jedna torba, naravno, sve se ruši, ispada, Panika me polako hvata. Srećom tri pozamašne tamnopute gospođe istrčavaju iz kombija i za tili čas uguraju sve nazad, po meni nemoguća misija. Konačno i ja prolazim kontrolu i stižem do stanice u Kelebiji, desetak minuta pre polaska. Uh!


Namestim se, Mađarska železnica je užitak, čisto uredno, utičnice za struju za ponjenje telefona kod svakog sedišta, WiFi… Uživanje. Utaknem telefon u struju kad ono telefon poludeo! Radi šta on hoće a ja nikako da ga smirim. Restujem ga, čak mi ni PIN ne prepoznaje, traži ponovo… novi šok. Sve što probam ne radi. Gotovo, rekoh, crk’o novi telefon, kud baš sad da me zadesi i taj maler! A sve mi je u telefonu! Sklonim ga, izvadim iz struje, nakon desetak minuta ponovo pokušam da vidim šta je, ne da mi đavo mira, upalim ga, a on radi kao da ništa nije bilo! Uh! Ukapiram da greši kada se utakne u struju, neki vrag ga maltretira. Naravno, probam. I stvarno, čim je u struju poludi. N, dobro je. Napunim ga bez kuckanja, posle lepo mogu da ga koristim! I tako, sve u nervozi, kad ću da jedem, kad ču da pijem, kad ću da… 😀 polako stižem do Budimpešte.


Sam sam, prvi put idem na mesto održavanja trke, na Margit Sziget, ali, sve se savršeno odvija, metro, tramvaj i za desetak minuta sam na ostrvu, još malo pešačenja do sportskog centra za preuzimanje startnog paketa. Usput posmatram trkače koji istom stazom preko mosta trče polumaraton koji je startovao ujutru. Moja trka na 10km počinje u 13 časova.


Dogovorio sam se sa mojom mađarskom prijateljicom Ildiko Varga da se nađemo tako što ćemo poslati SMS jedno drugom. Pokušavam, pruka neće da ode. Gomila sveta, ljudi ko pleve, ajd’ rekoh idem do centra da preuzmem paket, pa ćemo se posle tražiti. Sve ok, provera čipa da li je ispravan, i već sam ponovo napolju na livadi. Sve je besprekorno pripremljeno, podela paketa, pripremljeni šatori za garderobu, stolovi sa osveženjem, svlačionice muške i ženske, toaleti na sve strane… Presvlačim se napolju, sunce polako počinje da se promalja iz oblaka, postakje sve toiplije. Uto mi zazvoni telefon i Ildika se javlja da je blizu, za desetak minuta se nalazimo. Radost susreta, posle više od godinu dana, malo se ispričamo, i pripremamo za odlazak na start. Čekamo i njenu drugaricu Andreu, koja (naravno)kasni. Dok čekamo, zagrevam se, nekako se okupljamo, i već je vreme, žurima da stignemo na start.


Neverovatno puno trkača, tek posle sam video da je trku tzavršilo oko sedamipo hiljada, a sigurno da nas je bilo mnogo više. Atmosferu dižu najavljivači svojim šalama i muzikom, zabvavljaju masu raznoraznim doskočicama tako da atmosfera postaje opuštenija, osmesi se pojavljuju na licima… I tako, u talasima od 13 časova startuje i naša trka, startnu liniju sam prešao 10 minuta kasnije. Blaga uzbrdica, fino zagrevanje, nema jurnjave, taman da se uhvati dobar ritam,. U glavi mi je poruka Jamanta Šafranj da ne jurim, da hvatam svoj tempo. Lepo, polako obilazim one ispred mene, vidim da sam brži, lepo mi ide, tek poneko me obilazi.

 

Usputno bodrenje sa strane, grupice bubnjara, svirača svake vrste, duvački orkestar, gudački orkestar, DJ sa svojom muzikom podižu atmosferu, skreću negativne misli Vreme je sve toplije, ali blagi povetarac hladi taman koliko treba, opet smo na mostu, sada na Lanc Hid, uspon, oko mene sve više njih posustaje, to me dodatno hrabri. Levom stranom idemo do sledećeg, Erzsebet mosta. Ovo je bio najtopliji deo, visoki betonski zid i asfalt, kao u pećnici. Tu je okretnica i osveženje, cisterne sa prskalicama. Protrčavamo ispod tuša. odlično osvežemni i spolja i iznutra. Nastavak ka Margit mostu, sada je nekako laše, i vetar se okrenuo da nas hladi. Uspon na most pa spust ka cilju, ima još 2,5 km. Sve više njih posustaje i staje na sledećoj okrepi da se kvasi. Još oko 1 km do cilja, trčim dalje, držim neki spori tempo ali tempo. I kraj, medalja, osveženje, voda i pivo, naravno bezalkoholno “24” ali prija, hladno, ledeno…


Istezanje, malo slikanja i odlazak na tuširanje (super kontejneri sa svlačionicom i tušem!). Tako osvežen još malo tumaramo po ostrvu i polako povratak kući. Ildika me prati na stanicu, usput još malo slkianja i divljenja iu prelepom velegradu. Tramvaj, metro, stanica, pa kolima preko granice. Zaista sam zadovoljan, sve je na kraju ispalo kako treba, moji strahovi su bili bez osnova, još jedno lepo iskustvo u za mene novom svetu trkača. I rezulta je sasvim dobar (za mene) 2059. mesto od 7367 trkača koji su završili trku, sa vremenom 1:10:38.

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/04/vivichitaa-1024x630.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2018/04/vivichitaa-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trkaIzveštaj o svojoj prvoj, po svojim rečima 'pravoj' masovnoj trci, piše Ivan Sokolović. Sa nestrpljenjem i pomalo nervozan sam očekivao odlazak na ovu moju, mogu slobodno reći, prvu pravu trku. Subota, pet ujutru, spremam se i u 6 sati sam na GP Kelebija. Srećom, vidim, nema gužve, čak u dve kolone....