Trebinje vertikala
Izveštaj iz Trebinja piše Sonja Oros.
Kao sto obecah sledi izvestaj sa Trebinje-vertikal, trka u kamenu. Krenuli porodicno u cetvrtak uvece, put prosao odlicno, stigli u petak ujutru, raspakovali se, malo odmorili i krenuli u lagani obilazak Trebinja…Grad prelep,ljudi topli i prijatni…
U Subotu ujutru kupim startni paket,izvidimo gde nam je start i vreme pred trku provedem -koliko je to moguce-opusteno sa Ivekom i klincima. Pred sam start adrenalin je na plafonu, merkam konkurenciju, procenjujem zene i nadam se da nas nema puno ovako blesavih pa pocinjem da mastam i o postolju:):) Krecemo tacno na vreme pored reke Trebisnjice kod Perovic mosta…
Posle nepunih 1km betona koji je naravno uzbrdo, krece pentranje po kamenu i suocavanje sa realnoscu da je ovo vise nego zahtevno, da su mi pripreme bile komedija za ovaj extrem i da kriterijumi da se popnem na postolje odmah padaju u vodu:) Shvativsi koliko je tesko, sledeci kriterijum je bio da udjem u vremenski limit:) Ali…oko 3.-eg km pocinje da me preplavljuje slabost,malaksalost,gubim snagu iako nisam davala svoj maximum…Sedam na kamen, dizem noge na neki drugi, pijem vode i sabiram se sta da radim…Grupa devojaka,medju kojima je i jedna Vojvodjanka 🙂 daju mi maximalnu podrsku, masiraju me, hlade i neostavljaju…
Nastavljam dalje, lagano, kalkulisem da stignem na vreme i kraj. Prva okrepa je bila na 4.km ,gde smo svi na izmaku snage, a najgore te tek ceka, nagib od 45 stepeni goli kamen. Vidim cilj, cini se blizu a imam osecaj da necu stici za dva zivota do njega. Muka me hvata pri pomisli da kad stignem ISTOM STAZOM se spustamo dole. Neki koji su vec poceli da silaze, daju maximalnu podrsku nama puzevima iz ravnice, pruzaju ruke, vuku, bodre nesebicno.
Sad vec i kriterijum da cu uci u vremenski limit pada u vodu jer vidim da necu stici, sledi kriterijum da prezivim i ne skotrljam se dole 🙂 Kad sam konacno stigla NA CILJ, NA VRH PLANINE LEOTAR, OKO 1000m nadmorske visine, dogovorih se prijateljicom sa staze da idemo dole duzim putem ali laksim, tako da je usledilo jos 10tak km laganije nizbrdice…
Ona se za sebe i mene izborila da dobijemo finishersku medalju, i odusevila me je zbog toga;) Celokupni utisak je da mi je ovo strava iskustvo, trail ne ostavljam al vertikal trke me vise nece videti 🙂 Sad nastavljam da uzivam sa mojima …i da pijem aspirine ko bonbone 🙂
Leave a Reply