Izveštaj piše Danijela Nuspl. Ona je nova trkačica i priča neka svoja iskustva vezana za odlazak na trku samostalno, kao i kako nikad ne odustati i pratiti svoje ciljeve i želje. Jedna mala trka, ali dosta iskustva je donela, kako se čini.

Izveštaj za prošli petak nikako da osvane. Pod naslovom : I kralj mora da skine svoju krunu nekad da bi otišao na mesto gde svi odlaze da obave svoje…

Imala sam želju da učestvujem na toj trci 5k. Na žalost bilo je dosta minus momenata zbog kojih na kraju dana sam sebi rekla nije bilo vredno putovati za Novi Sad zbog nje. Uzela sam sebi najjeftiniji prevoz tamo i nazad. Startnina nije mogla biti niža. Svega 300din.

Stgla sam na mesto kod keja, kod spomenika žrtvama racije, gde je napisano da će biti podela startnih paketa. Međutim, par minuta nešto ranije, pa kontam hajde ljudi će se sigurno skupiti. Nema nikoga. Da nisam nešto omašila sa informacijama. Nemam baš mnogo ni načina da proverim, osim prolaznika.

Prolazi trčeći par njih u paru pa u grupi i konačno staje mlađa žena koja preko telefona ispituje sagovornika o mestu starta. Trk za njom i pitam je za trku. Start je kod Cepelina. Broda na keju. Razmenjujemo par reči i upoznajem se sa još nekim momkom, njenim prijateljem. U farmerkama planira da trči. 😁 Organizatori još nisu pristigli. To mi daje na vremenu da se raspitam o mogućnosti presvlačenja na brodu, posle trke. Usput pričam nešto u fazonu, nadam se da neću biti sporija od jučerašnjih rezultata i kalkulišem… 32:6=5,nešto, to *5,kontam oko 26/27min.pa je to pola 8,pa ću trčeći uhvatiti prvi autobus i onda taj moj, sad već nesuđeni voz u 8,14pm. U suprotnom biće onaj u ponoć,a sutra već obaveze čekaju ranom zorom. Odlično.

Dolaze Organizatori koji su prijatni, ali elementi organizacije su im bili loši. Kapija na startu kreće da se podiže, a startni paketi da se dele. Ne znaš gde je red ni koliko tih ima. Uz startni broj 111,dobijam i štampani materijal sa informacijama u okviru kakvog projekta je organizovana trka. Za one koji ne znaju, 1.decembar je dan protiv bolesti side. I svaki učesnik je dobio po par kondoma. Naglasiću odmah da su prvoplasirani dobili po 30kom, pored pehara i robnih nagrada. Takođe, drugo i treće mesto obe kategorije je nagrađeno sa sličnim. Pitam ja mogu li se i gde ostaviti stvari. Bože moj, nije svako iz Novog Sada. Dobijam ja pijačnu najlon vreću žute boje. Pomislim, on mora da se šali. Kažem neće biti dovoljno. Ranac pun stvari i još dve jakne. Daje on meni crnu tanku za smeće vreću za nekih 3-5litara. Pff 😂Stvarno? Ok neću ih upakovati. Gde se ostavljaju? Tu kod njih. Aha, divno. Znači sve moje stvari će da budu svakom na izvolte. Dok trčim razmišljaću o njima, umesto da uživam u trci i koncentrisano izguram tih par kilometara.

Imala sam sreću da jedini lopovluk sam doživela od uličnog psa, koji mi je prišao dok sam se preoblačila, i hteo da uzme moju rukavicu. Prefrgani kradljivac. Ulaguje se on meni, prilazi, njuška i kad su mi smrznute ruke bile zauzete sa kačenjem broja, zgrabi on jednu 😊😁.

Startni broj nije ni probušen da može da se lepo prikači. Pokidam ga dva puta. Bezveze. Ima sigurno pola sata do početka, a ja sam već obučena u tankim slojevima odeće. Pored reke, veče pre pao sneg. Hladno, hladnije mesto nisu mogli izabrati. Šta ću? Krenem neko zagrevanje, trčkaram naokolo. Ne smem ni daleko jer nemam sat, a ni uputstva nisu dali. Ništa se tačno ne zna koga god da pitam. Promoterke se šetkaju, neki se slikaju sa zastavama. Čoveče,jel sam ja trebala “našu” da ponesem. Mani se Danijela, nemaš telefon sa kojim bi se slikala, po običaju. 😆

Pre trke javlja se organizator. Objašnjava da postoji okretnica na samom kraju keja. Nešto mi mnogo to deluje. Moram još da ispitam da li je to stvarno bilo 5km kako je rečeno. Dele se neke majice po nasumičnom izboru i bacaju Durex proizvodi po masi.

Konačno, KREĆEMO!
Dosta brzim i jakim tempom. Meni je cela trka bila naporna. Ne mogu da se nadišem. Majicu koju nosim se podiže visoko iznad struka, a ako ne ona onda šuškavac koji nosim preko nje. Kapa sa glave mi beži, kosa kreće biti čupava. Kažem nebitno, završiću makar šetala. Mnogi su puno brži. Imam osećaj da sam u poslednjih deset. Okej ili sam se precenila ili je konkurencija jaka. Vreme mi teče mnogo sporo.

Prolazim ispod mosta. Približavam se okretnici. U tom trenutku protrčavaju prve tri hrabre plasirane u ženskoj kategoriji. Od 150okvirno prijavljenih, trećina su bile žene. Primećujem, svako zaobilazi dva volontera koji beleže naše brojeve. Krenem tartanom. Neki trče u susret. Baš pametno. U jednom trenutku ostajem sama. Nešto sam usporila. Na pola puta su mi se i pertle odvezale. Ali ja neću da stanem. Makar se razvezala, raspala, raščupala… I na par metara blizu broda ugledam onu kapiju. Ne spuštam pogled skoro nikad jer mi je vid loš i dešava se da mi se zavrti u glavi. Na nekih 50m ubrzavam, poslednjih 15šprint i to bi bilo to. Uhvatila sam medalju koju su deca držala. Govore mi vreme, ali ja naravno ništa ne slušam. Gledam. Mislim se evo je! 😊😍 Nije lepo napravljena. Sve ja primećujem, ali ova je moja. Biće najdraža, među gomilom istih.

A da, a posluženje, hladni gaziranih sokovi. Nakašljem se onako baš. Trčim, ulazim na brod da se presvučem, pa da mogu da krenem. Ubrzo dolazi i žena sa početka moje priče. Pita me za rezultat. Reko’ bilo teško, ne znam iskreno ali se nadam da nisam lošija od jučerašnjeg. Biće rezultati. Sinus proradio, kapak mi otiče, dehidrirana, a na izlazu primećujem bol u peti. Peta pukla.

Pitam ljude za najbliži autobus gde staje. Na keju naravno 11ka. Stignem, kad ono, neće vozač da stane. Idem da uhvatim 4ku kod veća. Prva otišla pre minut. Sledeća u 8,06. Mnogo sam luda i optimistična kad sam pomislila da ću na voz stići. Možda i bih, da moje oči nisu videle 4ku umesto 9ke. I krenem ti ja preko mosta ka Petrovaradinu. Pitam, vozač odgovara, ovo je 9ka. Izlazim u neverici, da mi je vid toliko loš. Do centra ću da razmislim i pomirim da kući stižem tek bliže 3 UJUTRU!

Koga briga za spremanje, jedno je već u međuvremenu na moju sreću otkazano, treba preživeti par sati u Novom Sadu na niskoj temperaturu, pojesti neko sranje i ostaviti para za prevoz. I pri tom da vam ne zatreba na wc. Kupim palačinke, živa, bolje da su mi kutlačom u čašusipali smesu i onaj čudan krem koji je više obojena mast sa šećerom. Prolazim kroz vašar, nije kao da mi se žuri. Na putu još jedno kuče stane do mene. Mislim se dam ti ovo ima da ugineš od tzv.palačinke. Bližim se stanici. Ugledam čoveka, zaspao na kamenu pred prodavnicom. Par siće pred njim.

Ulazim u stanicu. Još njih spava u stanici na podu. Gledam nema ništa ranije. Ma ok,… prepakujem stvari, pojedem jabuku i kikiriki. Malo čitam onu moju knjigu o Ciljevima. Moram priznati da mi je intuicija poprilično dobra kad sam je spakovala a vreću za spremanje pripremila, no zaboravila je poneti. Zove me drugarica, kažem evo tu sam par koraka levo, pa par koraka desno. Nekih sat ipo ima još do voza, kad ono eto davno viđenog druga. Ide i on.

Na kraju, kažem nije vredelo, ali ova medalja ima i svoju drugu stranu.

Odlučila sam napisati status u fazonu – I kralj mora da skine svoju krunu nekad da bi otišao na mesto gde svi odlaze da obave svoje…
Naučila me je da sam krenula sa pogrešnim motivom na trku i da se trebam vratiti uživanju onoga što radim. Pogurati sebe toliko da napredujem a da ostavim prostor i da se radujem. Uspeh je svakako kad se nisam razbolela i završila trku ni jednom ne stajući. Treba da se podsetim svaki put kako sam krenula sa onih 150-200m. I svaki put moj osmeh je tu.

Za kraj treba dodati samo da Danijela nikako nije stigla među poslednjima, bila je 19. od 50 žena, sa rezultatom 27:31.

 

https://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/12/durex-trka.jpghttps://www.tron.org.rs/wp-content/uploads/2017/12/durex-trka-150x150.jpgJamanta ŠafranjIzveštaji sa trka  Izveštaj piše Danijela Nuspl. Ona je nova trkačica i priča neka svoja iskustva vezana za odlazak na trku samostalno, kao i kako nikad ne odustati i pratiti svoje ciljeve i želje. Jedna mala trka, ali dosta iskustva je donela, kako se čini. Izveštaj za prošli petak nikako da osvane. Pod naslovom...