Ljubljana maraton 2018.
Priču o Ljubljani nam piše Zlatko Bedić, nov trkač u našem društvu, ali svakako trčanje za njega nije novo…Više razloga ima da objavimo njegovu priču, drugi njegov maraton, prvi u inostranstvu i popravlljen lični rekord za 20 minuta.
Za ovu godinu moj cilj je bio da otrčim dva maratona. Da bude malo jasnije, u trenutku donošenja ove odluke ja nikada nisam istrčao ovu dužinu, tako da bi to zapravo bili i moji prvenci. Kao prvi maraton, bez ikakve dvojbe, sam odlučio da to bude u Beogradu, dok sam se za drugi maraton dvoumio: Novi Sad ili Budimpešta, ali u svakom slučaju – mesec oktobar. Tek krajem avgusta, početkom septembra, pala je ideja i odluka – Ljubljana. Da ne kažem da sam se prijavio tik pred zatvaranje prijava…
Kao najveći, a i izgleda jedini, problem koji sam video jeste nepostojanje direktne veze Subotica – Ljubljana, što je zahtevalo malo bolju logistiku i koordinaciju prevoza 😊. Dakle, uopšte me nije brinuo sam put, vremenski uslovi, 42km i sl… brinulo me je da li ću iz Subotice stići na vreme da presednem u autobus za Ljubljanu. U Ljubljanu sam stigao u petak poslepodne, sa dosta vremena za obilazak grada i upoznavanje sa njim, iako je bio sumrak. A sve ovo mi je dobro došlo za sledeći dan kada sam nameravao da još više upoznam Ljubljanu.
Posle večere, obaveznog probanja slovenačkog kraft piva, otišao sam na odmor, sa iščekivanjem jutra… Plan za subotu: pokupiti start paket, obići ljubljanski zamak i promuvati se još malo po gradu. 10 sati spavanja u cugu ne pamtim kada mi se desilo, ali prva noć u Ljubljani je tako prošla. Odmoran sam krenuo u avanturu. Po planu, odmah sam se uputio da podignem startni paket, da se vratim u sobu i sredim opremu za sutrašnju trku (pre svega se tu misli na postavljanje broja na majicu 😊).
Nakon toga sam se uputio ka zamku, i tako šetajući se sam sreo radnog kolegu (koji je isto tako trčao 42km). Bez ikakvog dogovora, našli smo se, malo popričali, i uputio sam se dalje… Po obilasku zamka sam se uputio ka sobi, ali opet kroz grad, jer smo imali dogovoreni susret na pasta partiju sa Tronovcima 😊. Isto tako slučajno, na Prešernovom trgu sam sreo Martinu, Jamantu i Zoltana. Da li je svet mali, ne znam, ali mi je baš zanimljivo bilo tek tako susresti poznata lica… Da ne kažem da ovo nije bio zadnji takav susret tog dana 😊. Da ne dužim, posle pasta partija, još malo muvanja po gradu i pređenih 24km, otišao sam u sobu na odmor… sutra je trka! Usput, sve ovo vreme – vremenski uslovi su bili odlični, ni toplo, ni hladno, suvo, idealno.
Dan trke! Pogled kroz prozor hotelske sobe. Pešaci na ulici nose kišobrane. Kiša. Iako me je ovaj prizor malo iznenadio, nije me obeshrabrio, jer sam tu, da istrčim svoj drugi maraton, pa kako bilo – biće, istrčaću.
U dogovoreno vreme sam se sreo sa Tronovcima, i krenuli smo ka startnim zonama. Tada je kiša malo stala, i činilo se opet da će biti povoljni uslovi (u prevodu kiša neće padati 😊). No do start zone smo iskisli, tako da je na kraju meni i bilo svejedno da li će padati kiša ili ne! Svakako sam mokar, ne može biti gore, samo bolje 😊.
START! 2-3 minuta je prošlo kada sam prošao start i nekako je i bilo manje gužve. Odlučio sam da idem stabilno, sa nekim za mene dobrim ritmom, da se ne umaram na početku, sve u svemu da trčim dovoljno brzo da ispunim svoj drugi cilj (da istrčim ispod 5 sati, što znači i moj lični rekord), da se dobro osećam, i da ako je moguće razgledam. Kiša je i paduckala i nije… Navijača kraj staze mnogo. Svi navijaju. Na krivini duvački orkestar, 5km je prošlo tako brzo (iako tempo nije bio brz), neverovatno…Navijanje i dalje ne jenjava, fantastična atmosfera.
Ono što mi je i te kako ostalo u sećanju je i prolazak krož šumu. Miris borova je bio tako intenzivan, fantazija. Organizatori su se baš potrudili. Na jednom delu staze je bio kao neki vašar. Verovatno su žitelji te mesne zajednice (ili kako se već tamo to zove) organizovali druženje, čak su i izneli zastave raznih država, no na zastavu Srbije nisam naišao, ali miris kuvanog vina sam i te kako osetio 😊.
Oko 20. kilometra dolazi do razdvajanja trkača. Polumaratonci levo, maratonci desno. Tu sam malo više obratio pažnju i na asfaltu sam primetio zelenu liniju. Pored oznaka na putu i ta linija je (pretpostavljam) obeležavala trasu. Tu sam se osetio malo usamljen, pošto su od mase trkača sada ostali samo maratonci. Vezano za okrepe, moram samo da iznesem reči hvale. Bile su česte (pogotovo pri zadnjim kilometrima), vode, izotoničnih napitaka, čokolade, gelova, šećera, soli, voća…
A na 27. kilometru moj prvi zastoj! 😊 Polomila mi se slušalica, tako da sam prvo tražio kantu za otpatke, kako bih bacio istu, a iz džepa sam izvadio novu rezervnu. Prošlo je par trkača koji su me sa osmehom gledali, ali posle ovog pit stopa – nastavio sam dalje. Par kilometara kasnije dolazi opet kiša, a prešavši 30. kilometar sam postao svesan da imam jako jako velike šanse da ispunim svoj cilj. Valjda kako sam to pomislio – grč u levoj butini! Neverovatno! Stao sam, izmasirao, pa sam polako krenuo da trčim… Uf, hodanje, kako li je samo to primamljivo zvučalo, ali sam sebi zabranio to. Makar kaskao, sporo trčao – hodanje nije opcija! 35.km pamtim po uzbrdici, kontrolnoj tački, i kiši! Kiša je tada baš bila uporna, a ispostaviće se da je tako bilo i do kraja trke. 36. km, 37. km, imam super vreme, trčim, tempo oko 7min/km (opet mali grč na 37. km – ali mnogo kraći zastoj)… Ja ovaj deo staze pamtim kao „baš širok“ nije bilo navijača, samo redara, ponekih prolaznika koji su se sakrili na autobuskom stajalištu I BODRILI NAS, do slučajnih prolaznika koji su opet stali i BODRILI trkače! Po toj kiši, svaka čast!
Ulazak u Dunajsku cestu je značio skoro pa kraj trke. Ako ništa drugo – znam gde sam 😊. 39. km, prolaz ispod nadvožnjaka, 40. km kontrolna tačka 4h29min (minus 3 min za neto vreme) – samopouzdanje u ispunjenje cilja raste! Nema šanse da omanem. Još 2km i 195m. Kratko, a dugo. 42.km, nazire se cilj. Pred ciljem kontrolna tačka za iščitavanje čipa kako bi voditelj najavio svakog takmičara koji prolazi kroz cilj. Ciljna ravnina, jedan ili dva trkača u njoj. Zbog sebe sam odlučio da ne trčim onako iznureno, nego sam uzeo poslednji atom snage da u cilj uđem po meni onako „trkački“. Prolaskom kroz cilj sam na velikom ekranu odmah primetio svoje ime i neto vreme 4h41min, a kasnije sam saznao i 47sec 😊. 20 minuta bolje nego li u Beogradu.
Tek ulaskom u cilj, i prolaskom do okrepne stanice sam zaista primetio kišu. Ne mogu reći da mi je smetala, ali sam je i te kako primetio. No, u glavi mi je još bilo to što sam ispunio sve svoje namere dolaskom na ovaj maraton, i to je nešto što mi je još više ulepšalo ovu trku, koja je za mene bila prva trka van Srbije.
Leave a Reply