Nagyatád 2021. váltó
Извештај пише Ненад Грковић, из угла штафете “Трон Зверчице”.
Ironman тешка дисциплина. Само најспремнији и најиздржљивији су је завршили. Наравно жеља постоји и код мене да је одрадим једног дана. Али треба још пуно да тренирам.
О Nagyatádu се много тога већ зна. Слушајући наше супер спремне и упорне другаре који годинама учествују и побеђују и себе и друге. Ове године појавила се могућност да учествујем у штафети са Јамантом. Моје је пливање, њена вожња бајком а трчање делимо. Одмах сам прихватио позив. И појачао пливање а трчање колико сам могао због повреда. Али решио сам да дам све од себе а после шта буде.
Искусни и уиграни тим на челу са нашим селектором одређује да је покрет у Четвртак ујутру. По договору крећемо и уз кратко задржавање на граници настављамо даље. После једне паузе стижемо у рано послеподне до кампа и нашег смештаја наредна 4 дана. Одмах се креће у подизање шатора. Иако сам много прича чуо о трци и кампу одушевљен сам оним што нас је дочекало. Фантастично уређен камп, са посебним плацевима, струјом, зградом са купатилима, тоалетима, местима за прање судова, ме одушевљава. Иако има доста дрвећа и хладовине бира се плац који ће нам пружити што више хладовине. После подизања шатора одлучили смо се да размрдамо ноге, обиђемо стазу и одрадимо лагани ТТ. После освежења и подизања стартних пакета дошли смо до најлепшег дела дана, опуштању на базенима.
Петак ујутру традиционално одлазак у набавку. После тога челични су проверили још једном своје бајкове. И онда уживање и опуштање на базенима. Послеподне смо обишли штандове са понудом опреме, геловима. Увече лагана вечера, последње припреме, паковање опреме и раније одлазак на спавање.
Субота, најдужи дан у години. Устајање у цик зоре и вожња до Gyékényes Језера. Старт је у 7:30ч, док штафете стартују у 8:50ч. Бајкови су прегледани још једном и однешени у депое. Чекамо старт. Тада већ и мене почиње да хвата трема. Док Иван, György , Деки, Zoltán освајају круг по круг.
Ускоро крећем и ја. Првих 150м крећем сувише брзо, па креће нека паника са дисањем. Али срећом Иван ме је упозорио на то. Наредна два минута смирујем дисање и настављам у свом ритму. И полако напредујем. Коначно време је могло бити и боље али сам задовољан. По изласку из воде трк до депоа где ме нестрпљиво чека Јаманта. Она креће пун гас да вози а ја лагано да се вратим до кампа. Колико је њој било тешко да вози скоро исто толико и мени док сам је чекао на окрепној станици. Лош пут, нигде облака, сунце пржи неумољиво. После сваког њеног проласка ишао сам на туширање или у базен са се освежим. И онда креће наша дисциплина, трчање.
Док сам чекао да стигне Јаманта гледао сам друге такмичаре, индивидуалце и штафете како се муче после бајка. Иако још претопло покушавам да држим неки задовољавајући темпо. Прва два круга су ми прошла брзо. Јаманта ме нестрпљиво чека и наравно лети по стази. Колико ми је било драго што ће направити бољи резултат толико сам се и “сморио” јер ми остаје мање времена за одмор. Али идемо даље. После њена два круга мењамо се на један круг. Времена таман да се мало освежим, пресвучем и опет на стазу. Срећа је што нам је камп на 2 минута од стазе. Успевамо јуначки да завршимо трку, наравно са осмесима иако нам је криво што нисмо успели да спустимо време испод 12ч. Да сам боље истрчао можда бисмо и успели.
После трке туширање, вечера, уживање у ватромету и томбола !!! за нашег селектора. Расположење на врхунцу. Поноћ је увелико прошла када смо легли али и даље препричавамо претходни дан.
Недеља јутро, лагано устајање, сви под утисцима трке. После доручка одлазак на базен и још мало уживања. Након тога распремање шатора, паковање ствари и полазак кући.
Тешка и напорна трка али Nagyatád ће ме видети поново. У повратку препричавање и ковање планова за следећу годину. Селектору никада лакше није пала вожња у повратку, штафета без престанка брбљала и брбљала и није ћутала.
Допуну извештаја пише Јаманта Шафрањ.
Ове године било је још такмичара из Србије, те је утолико и цела авантура била занимљивија. Поред наше двочлане штафете, учествовала је и трочлана штафета из Новог Сада, као и Дејан Стевић, који је самостално завршио свој први Ironman, сви чланови клуба Колосеум. Друштво су нам правили и Панчевачки триатлонци Марјан Лукић, који је исто урадио први триатлон ове дуге дистанце, и његов брат Душан, који је овај пут дошао као подршка. Била је и једна такмичарка која је ове године завршила свој првенац, а то је Весела Мачкић из Новог Сада.
Мени је ово била шеста успешно завршена двочлана штафета. Јако сам пуна утисака, иако ми је ово најслабије време остварено од претходних, али имам утисак да сам највише зноја пролила, и труда уложила. Време је ипак реално, јер бицикл носи највише времена и траје најдуже, и свесно смо у то ушли одлуком да се не мењамо на бициклу и да ја возим целу дистанцу. Додуше, услови су били тежи, него пре годину дана, када смо били спречени због Covid услова да отпутујемо у Нађатад, те смо у Бачкој Тополи и Суботици, организовали незаборавну авантуру и незванични Ironman, исти дан и исто време, када је стартовала и Extrememan трка у Нађатаду. Тада ми је партнерка била Соња Орос, која је пливала, а ја сам одвозила целу дистанцу и успела истрчати пун маратон који секунд испод 4 сата. Но то је тада било, а ове године на трци скроз друга прича, топлије много, затим устајање у 4 ујутро, па прво старт појединаца, па старт штафета, чекање Ненадових пролаза који је пливао тачно као швајцарски сат, и није ми оставио дилему у које време ће завршити пливање. Сунце је немилосрдно пржило већ у депоу, где сам чекала измену, и већ ме је глава заболела, па сам знала да ово у шта сам се упустила неће уопште бити лако. Да не дужим, било је заиста напорно возити 180км, по прилично лошој стази, спас су биле хладне окрепе тј бидони, чији садржај би за само пар километара постао млак. За мене испрва разочаравајуће време, поређено са тим неким репером од прошле године, али кад сам се у кампу спремала за измену и трчање, чула сам да и други такмичари говоре да је бицикл био један од најтежих из њиховог искуства, те ме је то мало умирило, а још више ме је умирило, кад сам кренула трчати, онако како сам се и спремала на спајањима, темпо око 5мин/км. Успели смо стабилно трчати, само смо у последњој измени када је падао мрак и постајало влажно и спарно, благо попустили, али то није превише утицало на задовољство на крају. Мислим да нам осмех са лица није силазио до понедељка.
Мислила сам да ћу следеће лето тражити нове изазове на неким планинама, али има нешто у самом кампу у Нађатаду, енергији те трке, која ме вуче, да јој се враћам од 2014. године.
И лежећи у шатору, осетила сам да какво год летовање да испланирам, не може ме испунити као ова трка…Тако да 2022., само да је здравља и отворених граница, верујем да ће се склопити опет неке веселе екипе жељне нових (старих) изазова.
Постигнути резултати Суботичана (Арк Трон и ТК Титан):
1. Иван Пиварчик 10:52:13
2. Телеки Ђерђ 13:05:43
3. Золтан Кесеги 14:10:42
4. Дејан Какоњи DNF
Штафета “Трон зверчице” 12:08:04
Leave a Reply