Zimski maraton samoprevazilaženja
U Nišu je 04.03.2018. održan 23. Zimski maraton samoprevazilaženja, u organizaciji Šri Činmoj maraton tima. To je već uhodana priča, u mirnom ambijentu i opuštenoj atmosferi. Ark Tron je ranije u ovom terminu imao svoj polumaraton, pa većina naših članova nije imala priliku da se pojavi i na ovoj trci, ali usled okolnosti koje su obeležile ovu godinu, odluka pada da neki od nas prvi put istrče ovu trku, kao prvi (ravni) maraton ili polumaraton u sezoni. Iz Ark Trona u jednom vozilu smo krenuli Đerđ Teleki, Nemanja Rajković, Dragan Ćirić (Su), Pero Stević i ja. A drugim autom su došli Grgo Skenderović i Dejan Kakonji, koji su i članovi tima organizatora trke.
Zbog dugog puta i odmora od istog, polazimo dan ranije u subotu. U Subotici je prethodno veče padala ledena kiša, pa smo malo brinuli oko putovanja, ali ujutro otkrivamo da su putevi očišćeni i da kako idemo sve dalje ka Beogradu i kasnije, snega ima sve manje, da je poptuno otopljen i da je mnogo toplije nego u Subotici. To nas je oraspoložilo i uverilo da će staza za trku sigurno biti očišćena, jer smo se bojali bljuzgavice.
Kada smo stigli u Niš, dočekalo nas je sunce i prijatnih 7 stepeni, čim smo se smestili, posle kratkog odmora krećemo u kratku šetnju, obilazak tvrđave, a neki otkrivaju i čari niškog roštilja, i specijaliteta kod „Zokija“. Pada odluka da će tu pasti i okrepa nakon trke. Fascinirala nas je reka Nišava, brzina kojom teče i voda tamne braon, skoro bakarne boje. Kako je sunce zašlo, brzo je postajalo hladnije, i vrlo brzo nakon povratka u stan počela je jaka kiša, koja je padala cele noći, a tako i ujutro na dan trke.
Srećom vremenska prognoza se obistinila i kiša je stala do starta trke, koja se održavala u parku Čair. Maraton je počinjao u 10h, a polumaraton u 11h. Imali smo dovoljno vremena da se pozdravimo sa trkačima koje nismo videli od kraja prošle godine i prethodnih trka. Srećemo našeg dragog prijatelja Acu Mitića, koji je opet došao sa druge trke koja je bila dan pre, ništa novo. Ubrzo krećemo na zagrevanje. Ćira se brinuo oko krivina u parku na krugu od 1057m i imao je pravo, zaista malo nezgodna staza sa više krivina, blagim nagibima terena, i jednim delom gde su betonske kocke, koje su pravile problem nogama u kasnijim delovima trke.
Polumaratonci Ćira, Nemanja i Grga ostaju unutra da se greju, jer kako je stala kiša, uz malo vetra postalo je svežije, oko 1-2 stepena. Mi krećemo na start i povratka više nema, maraton je počeo. Samo jedan krug držimo se zajedno Đurika, Mitić i ja, jer odmah posle svako ostaje na nekom svom tempu, koji je teško i pratiti po prolazu krugova, jer to ipak nije tačno 1km, a zbog puno krivina i satovi „lažu“, pa se svi igramo nekih brojki u svojoj glavi.
Organizatori nas bodre, a trude se i sa okrepom, na tom nivou, da su nam podgrejali i vodu, pa doživljavamo iznenađenje pri prvim gutljajima na stolu za okrepu. U 11h startuju polumaratonci, pa je odjednom više ljudi na stazi, a i međusobno se bodrimo pri obilaženju, pošto oni ipak drže brži tempo od nas. Cilj nam je da nas obiđu što manje puta. Negde oko mog 26. kruga nailazi Nemanja i obilazi me, ima još 4 kruga, vidim da mu tempo opada, ali računam da bi trebalo da ostvari lični i ide oko 1:34, što su bila i neka naša, a i njegova očekivanja. I meni je sad već postalo teže, pa dovikujem da nabavi coca colu, kad dođe u cilj.
Negde oko 28.kruga obilazim Mitića koji je bio rovit i već znatno usporio, i baš u tom periodu sam razmišljala da bi Đurika, ako je zadržao brzinu oko 10-15 sekundi brže od mene, po km, sigurno već trebao da me obiđe ceo krug. Uz uobičajene reči podrške, usput mi Mitić govori da je Đurika nešto bio usporio i prošetao, ali ne zna više. Ja sam već protrčala i razmišljam šta je to bilo, pa se nadam da je prolazno, ali i da ću ga onda sigurno uskoro ja stići, pa i saznati. Dolazi tako i moj 30. krug i sad se već motivišem time da mi je ostala poslednja četvrtina maratona, od ukupno 40 krugova, i u tom momentu ugledam pored stola za okrepu Nemanju sa čašom hladne coca cole, koja mi je tako dobro pala, kao nagrada za odrađenih ¾ maratona, to me potpuno razbuđuje i narednih 3 kruga idem dosta lako, onda opet postaje teško i na 34. uzimam drugi gel i tešim se da je sada ostalo još malo više od naše trening trke na 6km. U svim tim preračunima i koncentraciji, neko me na stazi opet pita za Đuriku, i ja shvatam ako ga ni oni koji idu puno sporije nisu sreli (tj nije ih pretekao, a nisam ni ja), znači da ga zaista nema na stazi, ali onda se čudim kako to da nije pored staze.
Poslednjih 12-tak krugova išla sam sličan tempo kao jedan stariji trkač i usput smo se malo bodrili, dosta mi je značilo da stalno vidim nekog i da mi deluje da ne posustajem ni ja i da ako se tako držimo i do kraja će ostati isti tempo i uspeću ući ispod 3:40 što mi je bio neki željeni cilj. Dolazi i toliko čekani poslednji krug, prolaz 3:34 i nešto, ubrzavam i uspevam da povučem sa svom energijom koja mi je ostala, na kraju moje vreme 3:39:18. Veoma zadovoljna, srećna, bodrili su me Sabolč iz Subotice, koji je bio i zvanični fotograf, Dejanova žena Ana, koja je bila za zapisničkim stolom, i drugi meni nepoznati organizatori, ali čudim se kako nema selektora, koji je uvek tu, jasno mi je da nešto nije bilo kako treba. Posle brzinske okrepe ulazim unutra da nađem naše, gde sam i pretpostavljala da su na toplom.
Tu brzo razmenjujemo sve utiske, saznajem da je Nemanja išao lični 1:34:57. Ćira isto vidno zadovoljan, 1:45:34, veoma stabilan tempo oko petice celu trku, iako su mu konkurenti 2. i 3. u kategoriji pobegli svega 20 sekundi. I onda konačno vidim i Đuriku, koji je usput odspavao, jer mu je bilo loše, ni sam ne zna kako, misterija zbog čega, ali u nekom momentu mu je postalo loše i sreća pa je kao i uvek brzo i logički doneo odluku, i na vreme napustio stazu, i prilegao. A ostatak već pomenute coca cole, je i njega vratio u život. Tako da već u tom periodu kada smo se okupili svi, on je bio mnogo bolje. No, ostaje žal što je morao stati nakon 31 kruga, a tempo je obećavao krajnji rezultat oko 3:30.
Usput nam se pridružuje Pera, on je trčao 4:17:48, i on je bio zadovoljan, pošto kada sam ga preticala baš mu je teško bilo i bio je u nekoj krizi, a poslednjih 5 krugova kaže kako je oživeo i mnogo lakše priveo trku kraju. Dok smo izlazili na dodelu, pošto sam osvojila prvo mesto u ženskoj konkurenciji, pristigao je i Dejan Kakonji, koji je veoma bio sretan, jer je došao na maraton, bez treninga dužine i uspeo je istrčati ceo maraton za 4:23. I Grgo je na iskustvo istrčao polumaraton, takođe bez treninga dužine, za 2:10.
Konačno smo svi spakovani, i krenuli smo na bazen na zasluženo kupanje, ali veliko razočarenje voda u svim bazenima je neke plivačke temperature, koja je nama u stanju i umoru nakon trke, delovala ledeno, ništa od banje i naše mašte, pa odlučujemo makar da se dugo tuširamo toplom vodom, na tušu. No, ni ta voda nije pretopla, tako da se celo iskustvo na bazenu brzo završilo i duže je trajalo presvlačenje i sušenje. No, nagrada je na kraju ipak stigla. Potrebnu energiju i toplotu daje gurmanska pljeskavica kod Zokija, i vatrena specija/rakija, od kuće ponesena iz Nemanjine domaće radinosti.
Leave a Reply